SVE NAS NOSI BOG

(PONOVLJENO)

Ovu priču želim danas, baš danas, da ponovim opet. Na jednom drugom blogu ispričana, meni nikad neće prestati da bude fascinantna.

Hodali su, kaže legenda Bog i čovek peščanom morskom obalom koja je simbolizovala čovekov životni put. Kraj njih, promicale su scene iz čovekovog života: radosne, tužne, setne, uznemirujuće... U jednom momentu čovek se okrete, pogleda iza sebe i prekorno reče:
- Bože, u svim mojim teškim trenucima u životu, u pesku vidim otiske samo jednih stopala. Zašto si me ostavljao, Gospode, onda kad mi je bilo najteže?!
Bog mu odgovori:
- Nisam te ostavljao. Ja sam te tad nosio.


Dok smo mladi, puni snage, entuzijazma i iluzije kako mnogo toga možemo sami - kako sve možemo sami - skloni smo i da poreknemo Boga. Ili bar da o njemu ne mislimo. Kako život teče, i postavlja sve teže zadatke koje ipak prevazilazimo, i ostajemo živi, i na nogama i posle mnogih oluja i udaraca, iskreni prema sebi počinjemo da priznajemo: ima Boga, njegova je snaga to koja nas izvodi iz nemogućih situacija, On nas nosi na rukama onda kad je najteže...
Kako-god ga zvali, Bog postoji. On je u svakom od nas. Ja svog Boga zovem Ljubav. Jer je u tom imenu sadržano sve: i snaga, i vera, i nada, i praštanje, i samilost, i svetlost.
Ne oslanjam se više na sebe. Samopouzdanje je još jedna u nizu iluzija mladosti. Moje samopouzdanje se pretvara u bogopouzdanje, ali se još taj proces nije okončao. Zato sam slaba, nemoćna, posrćem... Ali sigurna da kad padnem, On će me podići i preneti preko svih prepreka.
A to iz duše izgoni strah i daje joj mir.