уторак, 20. октобар 2009.

O ZLOBI I ZAVISTI



Po cenu da mi se ne poveruje, da me se proglasi bar lažno skromnom, ili samo "lažnom", kažem da počinjem da pišem ove redove ustvari - ne znajući o čemu pišem. Zavist i zlobu mislim da nikad nisam osetila. Ili skoro nikad. Ili bar ne nikad onoliko jake da se od njih pozeleni, da od njih bivaju noći besane, a nesreća zbog tuđih uspeha razlog za sopstvenu glavobolju, očaj, klonuće. Nisam. Ne takvu zavist i zlobu.
Ali je prepoznajem kod nekih.
I pre nego što, postiđena umesto njih, uspem da pobegnem odatle svaki put se pitam šta to ljude gura u ta strašna osećanja koja, izvesno, izjedaju dušu više od svih. Gledajući nekad, i kad ne želim to, kako se ti jadnici "hrane" tuđom nevoljom (dakle "zlobuju") ili se hrane omalovažavajući tuđi uspeh ( dakle zavide), pitam se šta bi bilo kad bi im neko tu, na licu mesta pokazao koliko to što čine izjeda samo njih same, a onima koji su samo posredni izvor tih osećanja ne može ni da naudi, ni da pomogne. Jer pravi izvor tih rugoba od osećaja - zavisti i zlobe ustvari i nije spolja, on je uvek iznutra, iz bića i duše onoga ko zavidi i zloban je.Rašta to čine, nejasno je.
Naravno da sam sitne zavisti i zlobe prepoznavala i u sebi, i to odmah. I odmah sam morala da odreagujem rečenicom, naglas izgovorenom: "Bože, baš sam zlobna!" Ako je ne bih izgovorila, ako to ne bih priznala, pustila bih moju zlobu da naraste, pa da počne da me izjeda. Ovako, priznajući je dok je još malena, skoro da je tako ismejem, pa nestane.
To je uvek palilo. Uvek se tako štitrim od zavisti i zlobe. Priznam ih naglas.
Sa tuđim zavistima i zlobama je već druga priča. Kad se sa njima sretnem, prvo, rekoh poželim da ih otvoreno pitam zašto su zlobni. Prema meni ili bilo kome svejedno. Ne znam zašto, odustajem od tog pitanja ( možda čak i zato da ih ne bih dovela u nepriliku, a ja ne volim da budem uzrok neprijatnostima).
Ostaje mi onda da ćutim. Da ćutim i ne da budem besna , ljuta, ogorčena zbog tuđih zavisti i zlobe. Ne, ja tada bivam tužna, beskrajno tužna. Zamislim da sam njihovo srce koje oni pritiskaju takvim osećajima, guše ga, umesto da ga puste da prašta voli, hvali, podržava...I bude mi teško. Kad samo zamislim da sam njihovo srce. Ili duša. Kako je tek njihovim srcima i dušama, mogu da zamislim!
I stvar zlobe i zavisti nikako nije vezana sa posedovanjem, pa gubljenjem ( najčešće materijalnog), posle čega, kao, ti gubitnici zavide onima koji to nisu. Nije istina. Osim ako o izgubljenoj duši govorimo. Nju kad izgubimo, onda i zavidimo, i zlobni smo, i mrzimo...
U životu sam mnogo puta imala (jako mnogo) i nemala, takođe. Ali sam uvek samo jedan par cipela mogla da nosim. Nikada nisam zavidela. Kad sam mogla da imam mnogo, nisam imala kome da zavidim. Kad ne bih imala, takođe nisam zavidela, jer sam naučena da se bogatstvo jednog čoveka nikad ne krije u novčaniku. Ni u velikoj kući, ni u uspešnoj karijeri, ni u velikom talentu...
Bogatstvo se krije u nečem drugom.
Ima ona priča o carevoj bolesnoj ćerki za koju je jedini lek bio kad obuče košulju srećnog čoveka...Pa otac-car razaslao glasnike po svetu, da traže srećnog, najsrećnijeg čoveka. I svaki put kad bi oni pomislili da su takvog našli, javljalo se neko "ali". Bogat, porodični, uspešni trgovac sebe nije smatrao srećnim, jer nije imao sina. Lepa, bogata, pametna devojka nesrećna je bila jer nije volela momka za koga će je udati...I tako redom. Dok nisu naišli na čergu, sa Cigom i Cigankom, gomilom raspevane dece i dok im Ciga nije ustvrdio: "Da, ja sam srećan! Najsrećniji na svetu! Imam čergu, lepu moju Ciganku, mnogo dece, zdrava su, lepa, šta mi više treba?!. Kad je carev glasnik, odahnuvši, zatražio od njega košulju, Ciga mu odgovori: "Pa ja nemam košulju..."
Ne, dakle, carevoj ćerki, nego Cigi i njegovoj sreći jedino možda treba zavideti. Ali ni njemu, ni njegovoj sreći ne treba zavideti. Sreći se treba nadati.
Možda se oni zlobni i koji zavide ne nadaju sopstvenoj sreći, pa onda tuđoj zavide.
Ne znam.
Pišem ovo jer sam ovih dana tužna zbog tuđih sitnih, a nepotrebnih zavisti.
Ali, proći će. Moja tuga. Za njihovu zavist ne znam.

Todora Škoro

уторак, 13. октобар 2009.

MRTVA ČEDA BOŽIJA



Ne sećam se kad me jedna vest toliko potresla kao ova današnja - o pismu 50 roditelja dece-narkomana upućenom episkopu bačkom Irineju u kome njega i javnost obaveštavaju da je šestoro njihove dece preminulo, a više od 80 odsto ih se ponovo drogira otkad je, pod pritiskom javnog mnjenja zatvoren centar u Crnoj Reci u kome su dotad boravili i odvikavali se od droge.
Nisu suze roditeljske za vaganje, ni za procenu. One znače najveću bol koja se može osetiti.I najveću tragediju da roditelj sahranjuje svoje dete.
Nad metodama sveštenika Peranovića se zgrozila sva javnost, ili skoro sva. Grubo prebijanje je bio jedan od metoda "lečenja" zavisnika. Snimljen i prikazan javno, u udarnim terminima na svim televizijama, nije mogao da bude opravdam ničim, pa ni roditeljskim i tvrdnjama štićenika da su dobrovoljno na to pristajali. Mučno je bilo sve to, cela ta "kampanja" kako je nazvaše unesrećeni roditelji. I kao svaka kampanja, urodila je radikalnim rezom - zatvaranjem pravoslavnog duhovnog centra u Crnoj Reci i, valjda, krivičnom prijavom protiv sveštenika Peranovića.
Sa zaključanim vratima Crne Reke, prestala je i svaka dalja priča, prestalo je dalje interesovanje medija. Niko više ne pomenu Crnu Reku.
A danas vest - šestoro bivših štićenika umrlo (od predoziranja) u ovom kratkom periodu, a skoro svi ostali se ponovo drogiraju!
Da li bi to trebalo da bude vest za vrle novinare televizija, da istraže koliko je onda mrtvih, predoziranih u periodu za godinu, ili dve, ako ih je za ovako kratko vreme toliko? Da li je vredno pažnje šest mladih ugašenih života, a da o tome nema ekskluzivnih yuu tube snimaka (kao onomad sa Peranovićem). Da li je to dovoljno da se ovog puta zaista pokrene kampanja protiv te nove pošasti - narkomanije, sa objavljivanjem stvarnih podataka o broju drogiranih i umrlih od droge. Ili to nije dovoljno "atraktivno" koliko je to bilo Peranovićevoi batinanje štićenika...
I onomad, kad je slučaj "Crna Reka" bio aktuelan, pitanje takvog "groznog" lečenja narkomana zakrililo je nešto mnogo važnije: da narkomanija caruje Srbijom, i odnosi živote, mnogo života! O tome bi trebalo da se progovori, da to bude vest.
Tada bi ovakvih poražavajućih brojki, i ovakvih pisama bilo manje. Ili ih ne bi bilo.
Jer, nisu se ti mladi životi ugasili jer je neki centar zatvoren. Oni su na put propasti i gašenja krenuli onda kad su posegnuli za iglom.

петак, 02. октобар 2009.

DRAGOCENA KAP NA DLANU



On, siromah, zadesio se u velelepnoj bogatoj palati, blještavoj, bogatoj. Zadivljenom mladiću bogati vlasnik reče: "Dozvoliću ti da celu palatu obiđeš, vidiš sve njene lepote i blaga, dobro ih osmotriš. Ali, dok to činiš, evo ti ova kašičica sa par dragocenih kapi u njoj. Ne smeš da ih prospeš dok se vratiš! Kad sve obiđeš, dođi da mi pričaš šta si video". Mladić uze kašičicu i krete u obilazak. Ali, drhtao je nad kapima dragocene tečnosti, pazio da ih ne prospe, neprestano pazio na njih i kad se vratio, nije mogao da kaže šta je video, jer nije video - ništa osim kapi. Vlasnik palate mu reče da ponovi obilazak, da mora da vidi sve te lepote. Mladić ode. S uživanjem je posmatrao nameštaj, slike, arhitekturu palate, bio je ushićen, pun utisaka, srećan što će imati da priča mnogo o tome što je video. Kad je stao pred vlasnika palate, zadovoljan, ovaj mu tužno pokaza na kašičicu. Bila je prazna.


Uz izvinjenje autoru i delu, koji god da su ( priznajem, ne mogu da se setim!), ova priča me uvek fascinira kad razmišljam o veličanstvu koje se zove život, u trenucima, i godinama, kad je nekako logično da se preispitujemo, sabiramo, svodimo račune. Čini ova priča da se osećam poraženo, da se zapitam, da li je uopšte moguće istovremeno, hodeći kroz ceo život, sačuvati dragocene kapi na dlanu (u srcu!) i osetiti, videti, prihvatiti sve u svetu izvan tog dlana (srca),
Gledam one, zaslepljene lepotama "palate" što već na prvom koraku izgube dragocene kapi, ali se ne osvrću, nesvesni da su išta izgubili, nego grabe, grabe. Što više grabe, sve prazniji, sve siromašniji, sve nesrećniji. Pitam se, da li im ikad padne na pamet da nedovoljna veličanstvenost palata koje i sami u životu podižu, nije kriva za njihovu nesreću, nego da je to ona izgubljena kap s početka. Kolika bi tek onda njihova bol bila kad bi to shvatili! Nisam kao oni, nisam nikad želela da budem kao oni.
A gledam i one druge što drhteći nad datom dragocenošću vasceli život tako provedu i na onaj svet odu nesvesni kakav je ovaj kojim su decenijama hodili, jer ga nisu - ni videli! Ni takva ne bih da budem, a bojim se da jesam. Da bih sebi našla opravdanje, tešim se kako u tom svetu, toj "palati" ima dosta zla, bola, nepravde. Pa mi lakše što ga i ne pohodim često. A opet, ima u toj "palati" i sjaja, miline, ljubavi, većih i drukčijih od onih kakvi na moj dlan mogu da stanu, pa mi žao, žao što za mene, uplašenu, ostaju nepoznati.
Kad sam jaka, vedra, samouverena krenem nekad u obilazak tog sveta. Obogatim se, a takvoj, snažnoj, ruka mi mirna, ne zadrhti, pa dragocene kapi ostaju na dlanu. Kad osetim oluju, tamu, zlo, pobegnem nazad, stisnutog dlana, stisnutih očiju, bežim u san, u svoju pećinu, u svoj život iluzijom sazdan, gde i ne moram da budem jaka, ali me nuiko neće povrediti. I tu, ogledajući se u tim kapima, vidim ceo svet. I imam šta o tome da pričam svima koji vole priče o veličanstvenim blještavim dvorcima, princezama, ljubavi,,,