петак, 24. септембар 2010.

SRPSKI PESNICI U ŠPANSKOM ČASOPISU "DEBATS"




MAGIJOM VODE SPOJENI

U institutu „Servantes“ sinoć je promovisan španski književni časopis „Debats“ u kome su, u izboru Vase Pavkovića, mesto našli četrnaestoro srpskih uglednih pesnika. Voda, njena moć, magija, život koji ona znači, bila je tema ovog književnog poduhvata u kome je učestvovao i niški književni časopis „Gradina“ koji je, sa istom temom, objavio pesme poznatih španskih pesnika. Prepeve sa srpskog na španski jezik uradila je Silvija Monrov-Stojakovič, a pesme srpskih poeta čitao je na španskom tamošnji ugledni pesnik Antonio Porpeta.


- Sličnija su naša dva naroda nego što se to na prvi pogled čini – rekao je Antonio Porpeta.- Sličnu emociju imamo, pa i ovu o vodi, koja znači život, rađanje, koja je i suza, ali i okean.

Miroslav Maksimović, Tanja Kragujević, Tomislav Marinković, Vasa Pavković, Nikola Vujičić,Stana Dinić-Skočajić, Živko Nikolić, Vojislav Karanović i Nenad Milenković čitali su svoje izabrane pesme o vodi, a Stana Dinić-Skočajić iz „Gradine“ je nagovestila i mogućnost objavljivanja dvojezične, srpsko-španske knjige poezije sa ovom tematikom. U časopisu su još zastupljene i pesme Radmile Lazić, Novice Tadića, Dasnice Vukićević, Živorada Nedeljkovića i Zorana Pešića Sigme.

Naglašavajući da je ovo tek prvi korak u kulturnoj saradnji ovakvog tipa, i da se istorija ma koje književnosti ne bi mogla zamisliti bez književne periodike, Vasa Pavković se osvrnuo i na uvek istu teškoću pri selekciji, pa i ovoj: da je bilo teško od brojnih srpskih pesnika kojima je voda bila inspiracija, izabrati samo mali broj koji je ušao u ovaj izbor.

„koren hrasta raspolutio stenu

iz jednog je kutka potekla voda

kao da se na kamenu oko otvorilo

eno i sad se bistro osmehuje“

Ovako o vodi, u poesmi „Izvor na kamenu“ govori pesnik Živko Nikolić, kao dokazujući time da dobra pesma, kao i voda, nađe sebi put i prolaz. Ove srpske pesme, objavljene u „Debatsu“ našle su svoj put do španskih čitalaca, kao i one španskih pesnika, objavljenih u „Gradini“.

Na ovaj način, očekuje se da uskoro budu predstavljeni i pesnici drugih zemalja. Jer, kao reče Antonio Porpeta, „dušom slično osećamo“.

Todora Škoro

______________________________________-

Na slici: Silvija Monrov-Stojaković i Antonio Porpeta

I pesnici zastupljeni u zborniku


понедељак, 17. мај 2010.

VEDRANA RUDAN: POKUŠAJ OBRAČUNA ĆERKE S MAJKOM



Piše: Todora Škoro

Skandalozna, šokantna, provokativna, kao i uvek. Ali samo na prvi pogled, onaj na korice njene najnovije knjige "Dabogda te majka rodila" ( u izdanju V.B.Z. iz Zagreba). I na stil, onaj pun reči nesvojstvenih nekome lepog vaspitanja. I tu negde se i završava sva skandaloznost, šokantnost i provokativnost Vedrane Rudan koja je u književnost ex-yu prostora nabrojanim atributima i zakoračila.
Tema (a i ideja) njenog romana "Dabogda te majka rodila" - pokušaj obračuna ćerke s majkom, majčina ljubomora, surevnjivost, netrpeljivost, čak i mržnja prema ćerki, kao i mržnja ćerke prema majci - daleko je od nečega što je novo, skandalozno, šokantno. I u životu, i u literaturi, mnogo puta se, na razne načine, ovaj motiv bar provlačio, nagoveštavao, ili eksplicitno prikazivao, sve zavisi od moći pisca koji se sa ovom temom hvatao u koštac.
Naravno da je Vedrana Rudan, uvek izvan mejnstrima, i životnog i spisateljskog, uočila kao zanimljivu temu za pisanje taj nerazjašnjeni, magloviti, kontroverzni odnos majka-ćerka, bremenit nepodnošljivom mešavinom silne palete osećanja od ljubavi do mržnje, kroz ceo život. I latila se pisanja. Da bi pojačala tu "strahotu" majčinsko-ćerkinskog odnosa, Vedrana Rudan joj u ovom romanu (ipak kao sporednu priču) dodaje i storiju o ocu-silovatelju, koja ustvari samo treba da posluži da se vidi koliko je "majčino silovanje ćerke možda i strašnije od očevog".
A onda, kad je već tako dramatično postavila stvari, očekivalo se da snažno i ide kroz taj odnos, da se s njim uhvati u koštac nemilosrdno, da ga ogoli, da se s njim do kraja romana izbori. Međutim, Vedrana Rudan, već negde na početku romana ublažuje tu oštricu postavljanjem još jedne paralelne priče, a bitno drukčije - o odnosu omražene i "silovane" ćerke prema svojoj kćeri - koji je pun ljubavi i razumevanja. Obostranog. Izvesno, Rudan kao da hoće da time pokaže da sva ta količina majčinske netrpeljivosti i mržnje prema kćeri nije pravilo, nego tek izuzetak. I kao da tu, tim postupkom, Rudan odustaje od svoje početne ideje, ili joj bar time otupljuje oštricu. Ćerka koja je svesna mržnje svoje majke, istovremeno tvrdi da nežno voli svoju kćer i da je uverena kako je ta ljubav uzvraćena. "Važi", što bi rekli klinci u svom žargonu, a i Vedrana u njenom stilu.

Pošto je već tako postavila stvari : da je silovanje oca manji zločin od mržnje majke prema kćeri, a i da je ta mržnja tek izuzetak, jer ta ista omražena kćer svoju čerku voli, Verdrani Rudan je ostalo malo književnih i logičkih sredstava kojima bi radnju romana vodila bar u zanimljivom, ako ne u skandaloznom toku koji je s početka izborom teme nagovestila. Zato su tu bezbrojna, zamarajuća ponavljanja situacija u kojima majka, smaštena u skupi starački dom, pri svakom susretu ili telefonskom razgovoru, uspe da izludi ćerku. Iz dana u dan, iz stranice u stranicu, ista ponavljanja o majčinim "fantomskim bolovima", o tome da li je ili nije imala stolicu, hoće li joj ili neće otići u posetu, vrlo brzo počinju da zamaraju čitaoca koji sluti da nikakvog preokreta i nikakvog rešenja, odgonetke i neće biti do kraja romana. I ne biva ga. Vedrana Rudan, kao i njena junakinja-čerka jednostavno broji dane i - čeka. Usput plače, nervira se, ne može majku da izbaci iz glave, ali ne može taj odnos ni da suvislo definiše, a kamoli da ovlada njime, da ga pobedi, okrene u svoju korist.
Zato je nekako i logično što tu rastegnutu priču na kraju, poput antičkih tragedija (deus ex machina) rešava - majčina smrt. Koja, usput, još ćerki tovari na savest i osećaj krivice jer se ispostavlja da majčini bolovi i nisu bili "fantomski" nego istinski, izazvani brojnim metastazama u telu, što, nebrigom osoblja u staračkom domu i nije bilo otkriveno sve do smrti starice-majke.
Vedrana Rudan je i ovim romanom htela (ili morala, jer se na nju takvu već naviklo!) da ostane skandalozna. U to ime je i za naslovnu stranu knjige htela da stavi lik Bogorodice presvučen kondomom što joj je bilo zabranjeno. U to ime je i "naoštrila" svoje psovačko pero, kao i uvek. U to ime je, najzad, izabrala tabu-temu, mržnju majke prema kćeri, ali je onda na tom mestu zastala. Možda zato jer je i sama majka. I možda zato jer je ona majka koja voli. Ili zato što je majka (i spisateljica) koja ima hrabrosti da piše samo o mržnji neke druge majke (pa makar i njene), ali ne i o svojoj.
Zato ovaj roman Vedrane Rudan ostaje tek pokušaj obračuna čerke s majkom. Nije joj zameriti. I mnogo veća imena u svetskoj literaturi, i na mnogo sofisticiraniji način, uspevali su tek sporadično da se sa ovom temom izbore.
__________________________________

петак, 02. април 2010.

BRANKOVIĆEVO KOSOVO, KAO PERO KOSOVO



Piše: Todora Škoro

SRPSKA BIBLIJA

Na početku
Beše
Kosovo

Slobodan Branković

Ovako svoje pojanje o Kosovu i Srbiji počinje Slobodan Branković, poznavalac i tvorac književnosti, univerzitetski profesor i poeta, žitelj i izgnanik Kosova, njegov himničar i naricatelj. U izboru pesama, naslovljenom „Pisma iz Srbije“, sa podnaslovom „Trag pera kosovog“, Branković naizgled lako, i naizgled usput, smešta tragiku jednog podneblja i jednog naroda, kroz vekove i kroz najstrašnije zulume nad njim počinjene. Ali samo izgleda da je usput, i samo izgleda da je sve lako, kao što je lako da pero kosovo, otkinuto, odleti nekud put neba.
Nije lako. Ni osećanja koja, poput preživelog tragaoca susreće po oskrnavljenom i namučenom polju Kosovu. Ni reč mu nije laka, obična. A ni osuda. Ona je čak najteža. Onakva kakva i treba da bude osuda zlodela.
Sažet do neverovatnosti, toliko da bi njegove pesme mogle da se uporede sa aforizmima, kad u njima ne bi bilo, osim nužnog aforističarskog, gorkog tona, i premnogo bola. Branković svojim „malim“(obimom) pesmama budi osećanja toliko velika da zbunjuju čitaoca. Čine da se u svima nama probudi Kosovo i svi mi njegova deca postanemo. Što i jesmo.

ODAVNO

Nas ne bude
Petlovi
Nego vrane


SVETOSAVSKI POTOMAK

Ako život
Mog naroda
Nije istina
Nestanak jeste


ULJEZ

Hleb lomi
Ne seče

Nož čuva
Za komšiju povratnika

VELIKA SRBIJA
Po Radovanu Samardžiću

Bila je to
Mala zemlja
Kojom su hodali
Veliki ljudi

Profesor Milutin Đuričković, u recenziji za ovu knjigu kaže da je ovo Brankovićevo kosovko pojanje „ ...sinteza molitve, plača, opomene i glasa vapijućeg, koji tek treba da odjekne svetom ako ima pravde i istine...“
Ukoliko se to ne dogodi, ukoliko bi ovo ostao samo neuslišeni vapaj, srpski usud, vekovni, nastaviće se onim putem kojim je, poput prokletstva, određen - putem seoba. A na tom putu, kao u letu, može da se dogodi da više nijedno pero (kosovo) ne ostane, kako Branković i kaže u svojoj pesmi:

SEOBE

Ovde smo svi
Samo jedna ptica.
Leteće pero.
Kosovo.
______________________________________________

петак, 29. јануар 2010.

"GLASOVI U VETRU" ŠAPUĆU TIHO, ALI ČUJNO



JEDAN ZAMIŠLJEN POGLED NA OVOGODIŠNJI NIN-ov ROMAN GODINE GROZDANE OLUJIĆ

PIŠE: TODORA ŠKORO


Negde između istine Miloša Crnjanskog, da "... smrti nema, samo seoba ima" i jedne druge, da je "jedina prava i konačna smrt - zaborav", staje, čini se, ideja "Glasova u vetru", romana Grozdane Olujić, ovogodišnjeg laureata NIN-ove nagrade.
O tome da je u, dužoj od pola veka, tradiciji ove nagrade, ona tek treća žena-laureat, posle Svetlane Velmar-Janković i Dubravke Ugrešić ("osećam se kao pisac, a ne kao žena", reče i sama dobitnica Olujić) - ovde ni reči. Kao ni o licitiranju čaršije, one manje naklonjene književnim vrednostima, a više teorijama zavere - da li je izbor pravedan.
Koja reč ovde tek o njenim "Glasovima u vetru" koji šapuću tiho, ali čujno. Samo ih treba umeti čuti i razumeti.

Smestivši svog junaka, uglednog, a prokazanog psihijatra Danila Arackog na 17. sprat jevtinog njujorškog hotela, u samo jednoj noći, njegovoj, dugoj,i besanoj,i košmarnoj, Grozdana Olujić smešta ceo jedan rodoslov, neobičnih i najčešće tragičnih sudbina pripadnika porodice Arackih. Da li su oni mrtvi ili živi, za autora to nije važno, kao ni za samog Danila Arackog. Oni su tu, i dobro je dok su tu. U sećanju i snovima, u "glasovima u vetru" ako nisu više među živima, a negde daleko po svetu rasuti, a ipak prisutni, ako su još živi. Zaborav je tek jedina prava i konačna smrt i protiv nje se Danilo Aracki jedino i bori. Ruža Rašula, obolela od Alchajmerove bolesti, koja se ni sopstvenog imena ne seća, simbol je te smrti-zaborava kojeg se jedino od svega na svetu dr Danilo Aracki plaši. Taj strah od zaborava, uz težnju da mu se na svaki naćin odupre, i jeste najsnažnije osećanje u romanu. Iz tog razloga i izabrana uloga hronike, Karanovskog letopisa koji, umesto pripovedača, ili kao vodič pripovedaču u romanu, ne dozvoljava da se važno preda zaboravu. Ono što je zapisano, ne može se zaboraviti, pa time ni umreti.
Da li je reč o precima ili potomcima, o tome da li su oni živi ili ne, kako su umrli, ako su umrli, manje je važno. Jedino je važno da nisu zaboravljeni. Doktor Danilo Aracki je, stoga, nespokojan, sve dok ne pronađe svoga brata Petra, zagubljenog među živima, a nedokazano mrtvog. Danilu Arackom važno je da zna da li je Petar živ ili mrtav, jer među živima ga nema, gde-god da ga je tražio, a u snoviđenjima, među mrtzvim Arackim koji ga pohode njega takođe nema. Time mu preti zaborav, zna to dr Aracki, i očajan je zbog toga. Traga za Petrom, susrećući se sa onima koji samo odmahuju glavom ne znajući ništa o njemu. Tek kad mu "glas iz vetra" šapne da će "naći Petra ali u drugom obliku", Danilo se načas umiruje, da bi konačan spokoj našao tek u riđem dečaku, pronađenom u rezervatu Indijanaca koji bi mogao da bude Petrov sin.
Onako kako se celog veka plašio zaborava ("Ruža Rašula je to!") Danilo Aracki na kraju ove neobične povesti biva i sam zatočenik zaborava. Podletevši pod točkove automobila na jednoj njujorškoj ulici, Danilo Aracki gubi pamćenje, i gubi mu se trag, i tako biva predat sudbini koja će ga odvesti u konačnu smrt koja se zove zaborav, osim ukoliko ne bude živeo u sećanju nekih drugih Arackih, pa ga oni potraže, bilo među živima, bilo kao "glas u vetru" kojim će zboriti tiho, ali čujno, možda svom sinu Damjanu, ili sinovcu, Petrovom sinu, ili kome drugom od živih Arackih. Tek tako, loza će opstati, ako sećanje potraje, a da li je duša pojedinačnog Arackog, ili bilo kog čoveka, na ovom ili onom svetu - potpuno je svejedno. To je ionako samo 21 gram, kako su izmerili i naučnici.
"Dvadeset i jedan gram!
A u tom dvadeset i jednom gramu sve što postoji. Što je postojalo, što će postojati! I Bog! I đavo! I čovek!"
Mali Oblak, sinovac Danila Arackog koji kao da za neka buduća pokoljernja, i buduće štivo, preuzima ulogu svoga strica da traga i pamti, veruje da će se "Danilo vratiti". On kaže:
"Iznenada, kao što je otišao, Danilo će se i vratiti!- ponavlja Mali Oblak. - Život je velika tajna. Ćovek nije stvorio "tkanje života, on je u tom tkanju samo jedna jedina nit..."

Kao jedini lek od smrti, zvane zaborav, u "Glasovima u vetru" to je hronika "Karanovski letopis" i pamćenje Danila Arackog. U našoj stvarnosti to je roman Grozdane Olujić "Glasovi u vetru" i mi sami, ukoliko se budemo - sećali.

уторак, 26. јануар 2010.

NE DIRAJTE MOJE FJORDOVE



PIŠE:TODORA ŠKORO

"- Šta to radiš?
- Pravim fjordove.
- Ali oni nikome ne trebaju.
- Nije važno. Pravim ih jer volim da pravim fjordove...
I nastavio je, prilježno, s ogromnomm ljubavlju i strpljenjem da pravi svoje fjordove. Govorili su da je čudak, sanjalica, razmažen čak kad ne shvata kako je potpuno besmisleno praviti fjordove ako oni nikome, ali baš nikome ne trebaju, ako niko neće na njih ni da se osvrne, a kamoli da ih kupi.
- Od čega li živi, lud kakav je, kad nijedan fjord nije prodao? - pitali su se.
Živeo je skromno, najskromnije. I dalje pravio svoje fjordove s neopisivom ljubavlju.
A onda, kao u svakoj bajci, dogodilo se čudo! Neko je jedne sezone proglasio da su fjordovi apsolutni hit, da su oličenje kvaliteta, dobrog, same suštine i da ih svako, ko iole drži do sebe, mora imati!
I on je, zbunjen, počeo da prodaje svoje fjordove. Voleo ih je, ali se radovao što su i drugi počeli da ih vole, te se ipak lako od njih odvajao. Ali im je cena bila skromna, kakav je i on sam bio u svom dugom samotništvu. Brzo su se rasprodali svi fjordovi. Nije ih bilo dovoljno za sve koji su želeli da ih imaju, on nije mogao u tolikom broju da ih napravi.
- Kad je, budala, davao fjordove onako jeftino - negodovali su oni koji su bez svog fjorda ostali.
On se nije obazirao. Povukao se i ponovo, istim ritmom, s istom ljubavlju pravio svoje fjordove.
Svet je, međutim, ne mogavši da dovoljno utoli svoju glad za fjordovima (jer ih je bilo malo) uskoro izgubio interesovanje i za njega i za njegove fjordove, proglasivši za novi hit, već krajem iste sezone - nešto sasvim, sasvim drugo što nimalo nije ličilo na fjordove.
On je tek malo bio zbunjen time, ali je odmahnuo i nastavio da pravi svoje fjordove. Njih je najviše voleo, u njih najviše verovao. Sve drugo nije bilo važno..."
****
Zazvonio mi je telefon.
- Šta radiš čitav dan - pitao me je prijatelj.- Ne izlaziš iz kuće.
- Pravim svoje fjordove - rekoh.
- Lud si skroz. Kome oni trebaju?.
- Nikom sada, osim meni. Zar to nije dovoljno?
I da znate, ako se dogodi da me najednom nema, da išćeznem, ne brinite: to sam se osamio i pravim svoje fjordove...

петак, 15. јануар 2010.

GOSPOD BOG NOVAC



piše; Todora Škoro

"Samo se kurve plaćaju unapred!" - izgovarao mi je nebrojano puta tu rečenicu, kad-god bih, u bilo kom poslu koji je neko trebalo da mi uradi sva plaćanja izvodila unapred i kompletno. Naravno, ne treba da spominjem da na priznanicu, na primer, za dati novac, tek nisam obraćala pažnju. Odmahivao je glavom, a ja se smejala, istrajavala u svojoj čudnoj navici, ali me dugo, dugo, na njegovo zaprepašćenje, niko nije prevario.
"Znaš, postide se ljudi kad im kažem - ti sad slobodno možeš i da me prevariš i učini to ako će te usrećiti, ali ja znam da nećeš!
I, nisu, uglavnom. Traljavo ili pedantno, obavljali su posao za koji su bili plaćeni unapred, a slobodno su mogli da se okrenu i odu. Nisu odlazili, imali su obraza. Ili sam ja imala sreće da nailazim na takve mehaničare, instalatere i druge koji su znali šta je reč...
A onda su se vremena promenila. Ne, ne vremena - ljudi! Ja ostala ista, i dalje sve davala unapred i na reć, a onda se srela sa nekim čudnim spodobama koji ni stida, ni obraza nemaju, koji ne znaju šta je to reč. Ukratko - naišla na prevarante, gnomove, pilićare i šićardžije najgore vrste! I - moram priznati da su mi osećanja ambivalentna. Besna sam naravno, ali mi je pomalo i zabavno da posmatram sebe kako ću u ovakvoj situaciji odreagovati.
"Samo se kurve plaćaju unapred!" zvoni mi njegova rečenica u glavi i moj naivni odgovor da ljude koji treba da urade neki posao ne treba da poredi sa kurvama, na šta mi je odgovarao poražavajućom istinom:
- Oni su gori od kurvi, oni su prevaranti. A kaže se da se jedino kurve plaćaju unapred ne zato što bi one prevarile svoje mušterije, one to nikad ne bi uradile, nego da se obezbede da mušterije ne prevare njih, zato one novac uzimaju unapred...
A ja ceo život otkad slušam tu rečenicu (očigledno nisam dobro napregla uši!) mislim kako je to jedna ružna kvalifikacija onih koje svoje telo prodaju za novac, kad ono - ne. Od njih, takvih, svi drugi su gori, ili mogu da ispadnu gori. Jedino kurve izgleda nikad neće da prevare.
Elem, situacija još traje. Da sam prevarena, moje šesto čulo mi je šapnulo odmah, a da priznam sebi trebalo mi je - par meseci. I još nekoliko meseci dok sam davala šansu prevarantima da me bolje pogledaju pa da vide da nisam ovca koju mogu šišati kako im se u početku učinilo... Za sve to vreme trpeo je posao, odnosno od posla ništa nije bilo jer sam, rekoh - obmanuta.
E, sad da su maheri, pa su to učinili na šmekerski način, kakva sam - oprostila bih im. Ali ovako, pilićare, gnomove i šićardžije baš ne mogu da počastim situacijom u kojoj će pomisliti da su pametniji od mene. E - nisu!
I - šta ću da uradim, pitate se? Diplomatija, pozivanje na obraz, dogovor i ostale ljudske vrednosti, pretpostavljate - otpada. Pa šta ostaje?
- Dvojica krupnih, mrgodnih koji ćute bi najbolje rešili stvar - reče moja prijateljica i nasmeja me usred ove bljutavo ružne priče.
Naravno da mi ne pada na pamet da pretim i da nasrćem - ni verbalno, ni fizički. Šta ću da uradim, valjda vam je jasno kad sam već napomenula da nisu lukavi, vispreni prevaranti sa stilom i mozgom. Potkrala im se greška koje, u svojoj zaslepljenosti pred "gospodom bogom novcem" nisu svesni, pa ću odigrati na nju.
Koliko ću se prljavo osećati posle tog (što se mene tiče vrlo kratkog) susreta posle koga će ipak sve obaveze prema meni da budu ispoštovane, ne mogu ni da zamislim.
Ali ima i nešto poučno u ovoj priči. Posle nje, o "prodavačicama ljubavi" ću misliti mnogo bolje nego do sada, A i neću, evo neću, obećavam, više ni ADSL da plaćam unapred iako mora, a o stolarima, parketarima, bravarima da i ne govorim!
Je l' mi verujete to?

P.S. Baj d vej, donedavno sam i auto kad ga na kratko uparkiram u centru grada da obiđem par radnji ostavljala otključan, sa sve ključem u bravi... Možda ja ustvari volim da iskušavam ljude da vidim hoće li da prevare ako im se ukaže prilika. Kažu "poštenje je kol'ko je i iskušenje". Ja sam se uvek lepo osećala kad se na tu moju udicu nisu pecali, nego su imali stida, obraza i reč, Znala sam tako da ima ljudi.
Kako se sad osećam, ne treba ni da pitate.
Obavestiću vas o epilogu, ako ne bude isuviše mučno. Šta mislite - 'oće da bude?