петак, 02. април 2010.

BRANKOVIĆEVO KOSOVO, KAO PERO KOSOVO



Piše: Todora Škoro

SRPSKA BIBLIJA

Na početku
Beše
Kosovo

Slobodan Branković

Ovako svoje pojanje o Kosovu i Srbiji počinje Slobodan Branković, poznavalac i tvorac književnosti, univerzitetski profesor i poeta, žitelj i izgnanik Kosova, njegov himničar i naricatelj. U izboru pesama, naslovljenom „Pisma iz Srbije“, sa podnaslovom „Trag pera kosovog“, Branković naizgled lako, i naizgled usput, smešta tragiku jednog podneblja i jednog naroda, kroz vekove i kroz najstrašnije zulume nad njim počinjene. Ali samo izgleda da je usput, i samo izgleda da je sve lako, kao što je lako da pero kosovo, otkinuto, odleti nekud put neba.
Nije lako. Ni osećanja koja, poput preživelog tragaoca susreće po oskrnavljenom i namučenom polju Kosovu. Ni reč mu nije laka, obična. A ni osuda. Ona je čak najteža. Onakva kakva i treba da bude osuda zlodela.
Sažet do neverovatnosti, toliko da bi njegove pesme mogle da se uporede sa aforizmima, kad u njima ne bi bilo, osim nužnog aforističarskog, gorkog tona, i premnogo bola. Branković svojim „malim“(obimom) pesmama budi osećanja toliko velika da zbunjuju čitaoca. Čine da se u svima nama probudi Kosovo i svi mi njegova deca postanemo. Što i jesmo.

ODAVNO

Nas ne bude
Petlovi
Nego vrane


SVETOSAVSKI POTOMAK

Ako život
Mog naroda
Nije istina
Nestanak jeste


ULJEZ

Hleb lomi
Ne seče

Nož čuva
Za komšiju povratnika

VELIKA SRBIJA
Po Radovanu Samardžiću

Bila je to
Mala zemlja
Kojom su hodali
Veliki ljudi

Profesor Milutin Đuričković, u recenziji za ovu knjigu kaže da je ovo Brankovićevo kosovko pojanje „ ...sinteza molitve, plača, opomene i glasa vapijućeg, koji tek treba da odjekne svetom ako ima pravde i istine...“
Ukoliko se to ne dogodi, ukoliko bi ovo ostao samo neuslišeni vapaj, srpski usud, vekovni, nastaviće se onim putem kojim je, poput prokletstva, određen - putem seoba. A na tom putu, kao u letu, može da se dogodi da više nijedno pero (kosovo) ne ostane, kako Branković i kaže u svojoj pesmi:

SEOBE

Ovde smo svi
Samo jedna ptica.
Leteće pero.
Kosovo.
______________________________________________

6 коментара:

  1. СЕДМИ ПСАЛАМ
    -дечанском Христу са мачем-

    Пастир косовски
    коначи у Метохији
    обдан изгубљена стада
    опоравља зеленом пашом

    Пастир косовски
    коначи, али не спава

    -Из "Косовског прозбеника"

    ОдговориИзбриши
  2. Prijatelju dragi u bolu kosovskom - hvala. Znamo da bol nije isto što i kraj, i znamo da naš pastir kosovski nikad ne spava. To smo samo mi usnuli...

    ОдговориИзбриши
  3. Da sam vlast ove stihove bih "ugravirala" u grb i stavila kao natpis na svim graničnim prelazima Srbije
    Bila je to
    Mala zemlja
    Kojom su hodali
    Veliki ljudi

    ОдговориИзбриши
  4. Draga Aleksandra, i ako nisu u grbu, ovih reči su nekako svesni, čini mi se, u celom svetu. Hvala ti.

    ОдговориИзбриши
  5. Svaki stih je osuda i mac u stihovima pesnika profesora Slobodana Brankovica, mog dugogodisnjeg prijatelja;nasa sudbina je surova, a svet je "gluv" i "slep" za nasu surovu stvarnost, ali mene tese reci Iva Andrica:" Zivot nam vraca samo ono sto mi drugima dajemo", a nama su davali i zadavali samo bol, uvrede i lazi, pa ce se to i njima vratiti, u to sam ubedjena i beskrajno uverena.Divni stihovi! Svaka cast pesniku i profesoru Slobodanu Brankovicu.

    ОдговориИзбриши
  6. Zahvaljujem na čitanju i podršci, nadam se da će i profesoru Brankoviću biti drago da to vidi!

    ОдговориИзбриши