Zovem telefonom veliku firmu.Uključuje se automat. Za-tu-i-tu opciju pritisnite taster dva. Pritiskam. Opet automat. I opet pritiskam. I tako nekoliko puta. Kad mi se najzad javi ljudski glas, ne mogu odmah da poverujem. "Šta sad da pritisnem?", pitam se. Kad po nervozi shvatih da s druge strane imam čoveka, obradovah se. Nakratko.
"Pošaljite nam mejl, pa ćemo vas obavestiti!".
I spusti mi slušalicu.
Pošaljem mejl. Odgovore mi, elektronskom poštom, da o svemu mogu da se obavestim na www...Prelazio sam sa sajta na sajt, dobijao informacije i koje nisam želeo. One koje jesam, brižljivo sam pohranjivao i na kraju dana sam mogao da budem zadovoljan, obavio sam posao! E-maill me o tome obavestio, You tube mi je ponudio najkvalitetniji i najsvežiji snimak, blog na tu temu je definitivno razrešio sve moje nedoumice, iako su srodni forumi bili protivrečni.Zato je Facebook učinio da se osećam kao da sam uradio veliki posao.
I mogao sam da budem srećan, rekoh, ali - nisam. Bio sam malko tužan.Sam, sa potrošenim celim jednim sunčanim danom, ukočenih mišića od sedenja. Bio je već i pao mrak, a ja to nisam primetio.
"Gde su u svemu tome ljudi, gde sam ovo ja?" pitao sam se, kad zazvoni neko na vratima.
Otvorih. Ne znam kakav sam prizor bio komšinici kojka je stajala ispred. Reče:
- Već dva dana vas nema da iziđete, komšija, brinula sam...- reče, a u rukama joj se pušio pun tanjir mirisnih krofni.
Nikad više sebi nisam dozvolio da mi se to ponovi. Čim sednem za kompjuter, navijem budilnik, onaj starinsaki, sa dva velika zvona na vrhu, kakvih više nema da se kupe. I čim zazvoni ustajem i zovem komšinicu na kafu. Jer, krofne ne umem da pravim
Sve su ređi ovakvi primeri komšijske brige. Udaljili smo se, otuđili...nestali su oni stari, dobri običaji komšijskih kafenisanja, poseta, druženja...Na spratu zgrade u kojoj stanujem su 4 stana. Nekad smo se mi, komšije približno istih godišta, okupljali jednom mesečno, svaki put u drugog komšije. Spremali bi laku večeru, dobru muziku, a pokojna komšinica Dara, poreklom sa Kosova, nas je svaki put obradovala pevanjem divnih narodnih pesama iz svog rodnog kraja, a bogami, i divnim kolačima.. Sada se uglavnom srećemo u prolazu, ispred lifta, na brzinu se pozdravimo i jurimo, jurimo...iskreno, ne znam gde.
ОдговориИзбришиEh, draga moja, ova brižna komšinica je samo iz moje mašte, kako bih volela da bude. A u stvarnosti, mimoilaženja u liftu, ili na ulici i to je to...
ОдговориИзбриши