Piše: Todora Škoro
SRPSKA BIBLIJA
Na početku
Beše
Kosovo
Slobodan Branković
Ovako svoje pojanje o Kosovu i Srbiji počinje Slobodan Branković, poznavalac i tvorac književnosti, univerzitetski profesor i poeta, žitelj i izgnanik Kosova, njegov himničar i naricatelj. U izboru pesama, naslovljenom „Pisma iz Srbije“, sa podnaslovom „Trag pera kosovog“, Branković naizgled lako, i naizgled usput, smešta tragiku jednog podneblja i jednog naroda, kroz vekove i kroz najstrašnije zulume nad njim počinjene. Ali samo izgleda da je usput, i samo izgleda da je sve lako, kao što je lako da pero kosovo, otkinuto, odleti nekud put neba.
Nije lako. Ni osećanja koja, poput preživelog tragaoca susreće po oskrnavljenom i namučenom polju Kosovu. Ni reč mu nije laka, obična. A ni osuda. Ona je čak najteža. Onakva kakva i treba da bude osuda zlodela.
Sažet do neverovatnosti, toliko da bi njegove pesme mogle da se uporede sa aforizmima, kad u njima ne bi bilo, osim nužnog aforističarskog, gorkog tona, i premnogo bola. Branković svojim „malim“(obimom) pesmama budi osećanja toliko velika da zbunjuju čitaoca. Čine da se u svima nama probudi Kosovo i svi mi njegova deca postanemo. Što i jesmo.
ODAVNO
Nas ne bude
Petlovi
Nego vrane
SVETOSAVSKI POTOMAK
Ako život
Mog naroda
Nije istina
Nestanak jeste
ULJEZ
Hleb lomi
Ne seče
Nož čuva
Za komšiju povratnika
VELIKA SRBIJA
Po Radovanu Samardžiću
Bila je to
Mala zemlja
Kojom su hodali
Veliki ljudi
Profesor Milutin Đuričković, u recenziji za ovu knjigu kaže da je ovo Brankovićevo kosovko pojanje „ ...sinteza molitve, plača, opomene i glasa vapijućeg, koji tek treba da odjekne svetom ako ima pravde i istine...“
Ukoliko se to ne dogodi, ukoliko bi ovo ostao samo neuslišeni vapaj, srpski usud, vekovni, nastaviće se onim putem kojim je, poput prokletstva, određen - putem seoba. A na tom putu, kao u letu, može da se dogodi da više nijedno pero (kosovo) ne ostane, kako Branković i kaže u svojoj pesmi:
SEOBE
Ovde smo svi
Samo jedna ptica.
Leteće pero.
Kosovo.
______________________________________________
