ZAHVALNOST ZA NEUČINJENO

Ako se uopšte zahvaljujemo (što je jedan lep, starinski manir koji je u izumiranju) skloni smo da se zahvaljujemo za ono što su nam - učinili. Prijateljima što su nam se našli u nevolji, neprijateljima što nisu bili okrutni kakvi znaju da budu, majci što nas je rodila, državi, vladi, ministrima... sebi. Svima.
Retko, ili nikad, ne osećamo potrebu da se zahvalimo nekome za ono što nije učinio. Ne, tada smo najčešće ljuti, uvereni da nas je time, što nije učinio traženo, taj povredio, unizio, usporio ili nam kako drukčije naudio. Onda prekidamo to "prijateljstvo", ili rodbinske veze, durimo se, hladimo, smišljamo osvetu ili, u najboljem slučaju, na taj odnos, gde smo ostali "iznevereni" stavimo tačku.
Ne želim da zvučim arhimilosrdno, pa da tvrdim da "volim svoje neprijatelje", a osim toga, oni o kojima ovde govorim i nisu neprijatelji, češće su to prijatelji, dobri prijatelji, bolji nego što i sami misle da jesu, uprkos činjenici što su se na naše moljenje da učine nešto za nas - oglušili.
Razmišljala sam dugo koliko za svoje uspehe imam da zahvalim onima koji su mi pomogli, koji su za mene činili sve što su mogli, a koliko za isto to imam da zahvalim onima koji - nisu uradili ništa. Koji su mogli, ili nisu mogli, koji su hteli, ili nisu hteli, ali koji mi - nisu pomogli. I zaključila sam da neuporedivo veći udeo u mojim uspesima imaju - ovi drugi! Paradoksalno? Samo na prvi pogled.
Ako pođemo od činjenice da u nekom teškom periodu života morate da se kome obratite za pomoć, zamislite samo sav onaj očaj "prostiranja pred noge" svojih slabosti onome koga molite, sav očaj sažaljenja sa kojim ćete se nužno sresti. Ili osude, pridikovanja. A o osećaju dugovanja kad vam taj neko pomogne, da i ne govorimo. Ako bolujete od viška savesti, umrećete sa osećanjem dugovanja i ništa, ali baš ništa što zauzvrat uradite, neće vam se činiti kao dovoljno vraćanje duga... Strašno!
Međutim, ako doživite da vaše molbe ostanu neuslišene, da ih se "iskulira", izignoriše, ne odgovori na njih, onda od celog ovog haosa imate samo onaj prvi mučni deo - dok ne zamolite za pomoć, ali ste zato spaseni onog potonjeg - beskonačnog zahvaljivanja i vraćanja duga. Ono što je još značajnije, u situaciji kad vam ne pomognu, bivate osuđeni ponovo sami na sebe, situaciju ponovo sagledavate, konsolidujete svoje snage, napregnete se, pogledate u nebo i - čudo se dogodi! Uspete, naravno! I bez ičije pomoći! Treba li da govorim o količini ponosa na sebe kad se to dogodi. I o malčice zlurade nadmenosti kad vas sretnu oni koje ste tako ponizno molili, a oni vas eskivirali...
Sve ove sitne (ili krupne) slabosti uočavam kod sebe. Ne znam ni da li su slabosti, da li je oslanjanje na sebe slabost, da li je ponos zbog učinjenog sopstvenim snagama slabost, kao i mala nadmenost zbog toga. Ne znam. Ono što znam, a što sam ovih dana osvestila jeste činjenica da sam istinski i mnogo više zahvalna onima koji za mene nešto nisu učinili, nego onima koji to jesu.
Istinski sam im zhvalna, učinili su da svi moji uspesi i neuspesi ostanu više moji, da ostanu samo moji, da ja ostanem više svoja. Da budem jača.
A ne spadam u one koji izbegavaju svedoke svojih slabosti jednom kad one prođu. Ne. Samo, nekako teško izlazim na kraj sa njihovom nadutošću i važnošću kad su krizni momenti mog života u pitanju.
Nešto pomišljam da intenzivnije počnem da se družim sa ovima koji me "iznevere", izignorišu, ne pomognu mi. Jer, više čine za moje dobro od onih drugih. Samo, mislili bi da sam luda, mada me nije briga šta ko misli (osim pojedinaca koje sama biram).
Toliko sam oduševljena njihovim postojanjem da razmišljam da im i jednu svoju knjigu posvetim. Bar jednu su zaslužili. Šta jednu, sve su ih zaslužili, da nije bilo njih, ne bi bilo ni mojih knjiga!
Zahvalna sam im od srca, makar ovo zvučalo oholo i uobraženo. Rekoh, svesna sam tih svojih mana. I mnogih drugih, a ima ih onoliko!

Todora Škoro

PAVIĆ "POSLE SVEGA"

ZATO ŠTO MOGU DA TVRDIM DA ZNAM KAKO SE OSEĆA ONA - NJEGOVA ŽIVOTNA SAPUTNICA, I DOK JE GODINAMA BILA UZ NJEGA, I SAD KAD JE OSTALA SAMA. ZATO ŠTO SLIČNOST NALAZIM I U ONOJ RAZLICI U GODINAMA KOJA JE SMETALA CELOM SVETU SAMO NJIMA NE. ZATO ŠTO RAZUMEM ŠTA ZNAČI BITI ŽENA MOĆNOG ČOVEKA, A ZNATI DA JE TVOJA MOĆ JEDINO U TOME DA TE ON VOLI. ZATO ŠTO I U DIMU IZ LULE I BRKOVIMA SLIČNOST NALAZIM. ZATO ŠTO VERUJEM DA, KAKO JE PAVIĆ SVOJOJ DRAGOJ JASMINI NAPISAO OVO POSLEDNJE LJUBAVNO PISMO UMESTO PRVOG, I MENI MOJ DRAGI ODNEKUD TAMO PORUČUJE ISTO. ZATO ŠTO JE MNOGO SLIČNOSTI, TOLIKO MNOGO KOLIKO U SVOM ŽIVOTU DO SADA NISAM SRELA, PRENOSIM OVU PAVIĆEVU, MOŽDA POSLEDNJU PESMU. I ČINIM DA TAKO BUDE I MOJA.

TODORA ŠKORO



Posle svega

Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog
*
Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala
*
Kod “Ljubića” smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu
*
Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema
*
Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve
*
Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema
*
Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo
*
Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina
*
U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti
*
Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine
*
Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja
*
Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine

Ova pesma, dozvolom Pavićeve životne saputnice Jasmine Mihajlović objavljena je u današnjim "Večernjim novostima".

SVIM KRITIČARIMA SVETA

Lepi moji, pametni, budni, leporeki i oštroperi, svi vi gladni porcije nove koju biste da sažvaćete, pa ispljunete, retko da progutate i blaženi svarite, svi vi

KRITIČARI OVOGA SVETA!

Vama se obraćam, zahvalan Bogu što vas ima, da vas nema, i kad vas nije bilo, neko vas je već izmislio, da i nama, i vama lakše bude.
Jer, šta bismo mi, bez vaših reči oštrih, poučnih, katkad i pohvalnih, ali obilnih, slobodnih do granice neverovatnog, do iza granice slobode umetničke, kao da time mislite da se to vaše, može u umetnost pretvoriti. Ne znam, probajte... Sumnjam.
Nije moje da sudim, ulogu sudija i dželata preuzeli ste vi, na meni je samo da pognem vrat na panj, ili da trajem, svemu, i vama uprkos.
Trajem. Možda donde dok me najjači među vama ne udari kobno jakim udarcem među rogove pesničke, umišljene, pa zauvek zaćutim. Dotad trajem, vičem, stihotvorim, priče, legende i bajalice tvorim uinat, možda.
Ili zato što je to jedino što znam.
Ili zato što je to jedino čemu se još s poštovanjem klanjam.
"Piši o delima", "Piši o drugim knjigama, nemoj samo svoje da stvaraš!" ushićen reče mi jedan prijatelj, učinivši mu se da i to dobro umem da radim.
I umem, ali se tom radu ne klanjam ni kad je moj.
Vasceli život biram teži put, a teže je neuporedivo misao, pesmu, knjigu tvoriti, nego besediti o njoj, suditi joj, prevrtati, često nepotrebno i pogrešno tumačiti...
A opet, šta bismo mi tvoritelji bez njih koji sude? Da li bi nam bio dovoljan osmeh i stisak ruke onih koji samo umeju da pročitaju, prožive, pronađu se, oplemene, shvate, pronađu smisao u napisanom, a da to ne umeju da kažu? Ne znam. Možda je dovoljno tek to. Možda sve te ocene, procene, leporeke himne i ode, često nezaslužene, od onih koji sebe nazivaju stručnim i nisu ništa drugo nego instrument za zadovoljavanje sujete, i pesničke, i kritičke. Ne znam.
Ne primetivši naivnost onoga što je rekao, setih se reči jednog od slavnih kritičara, čijem oštrom peru i sudu nije izmaklo nijedno pažnje vredno delo, kad su ga, nekim sasvim beznačajnim povodom, zamolili da napiše nešto što bi ličilo na stranicu njegovog dnevnika. Po sopstvenom priznanju, preznojavao se i prevrtao dugo u krevetu, počinjao, pa cepao, dok najzad nije napabirčio nešto čime kasnije nikad, kaže, nije bio zadovoljan.
Pitam se, da li je u potonjim ocenama tuđih tvorevina imao na umu tu svoju besanu mučnu noć ili ju je brzo zaboravio, kao da je nije ni bilo, i nastavio da seče, reže, sudi i kažnjava sve napisano, ne pitajući se koliko su bolne, besane i duge tek noći tih tvoraca bile...
Nije ni važno. I dalje, tvorci ostaju tvorci, a ocenjivači tek ocenjivači. I neka svako radi svoj posao, najbolje što ume.A o ponosu ili stidu pred sobom zbog učinjenog, svako neka se sa sobom nosi.
Ipak, živeli kritičari! Možda baš zbog njih, pisci postaju bolji. Najzad, i pisci su samo ljudi...

Todora Škoro

O OBITAVANJU BEZGRANIČNOG U SRCU

"Vodi miran život, bez mnogo brige i živi sa svima u miru."

"Dok čovek nesmotreno živi, on se boji smrtnoga časa. Ako se još za života približi Bogu, onda se plaši njegovog Suda. Kod savršenih, ljubav njihova prema Bogu gasi i prvi i drugi strah."

"Strpljenje u tebi ne može da se učvrsti dok ne zadobiješ dubok osećaj da sve što ti se desi, po volji Božijoj ti se dešava."

"Čim se um ili srce za nešto strasno veže, vraćanje u sebe je onemogućeno. Jer svako strasno vezivanje za ljude i stvari čoveka odvoji od Boga."

"Ko zamišlja da je bestrasan neće se nikad od strasti očistiti. Ko sebi oobrazi da da poseduje blagodat, nikad je neće zadobiti."

"Nije čist onaj ko zlo ne poznaje, nego onaj ko se protiv njega neprestano bori."

"Pokajanje je ugovor s Bogom o preobražaju koji se ište."

" U čovekovom životu postoji jedan trenutak duhovnog probuđenja. Kad neko dođe u životnu opasnost ili blizinu smrti, on često iskusi ovo probuđenje. Tad se na munjevit način otvara jedna viša stvarnost, koja mu pokazuje sve u pravom, istinskom svetlu. To je trenutno dejstvo Božije blagodati koja budi dušu za stvarni život."

"Pomoć Božija je uvek blizu, ali se ona ukazuje onome ko je traži. Tek kad se do najveće mere potrudi i kad na kraju uvidi svoju nemoć. Sve dok se pokazuje i najmanje samoouzdanje, Bog se ne meša.

" Dok smo spokojni, dok sve ide po našoj volji, dok nas ništa ne pritiskuje ili zavodi, mi u samoobmani, možemo da mislimo kako mi sve sami obavljamo, bez pomoći Boga. Ali kad se duša uzburka, onda se brzo nađemo u bezizlazu, zapomažući : Spasi me Bože!"


IZVODI IZ "DOBROTOLJUBLJA"

Priredila: Todora Škoro

"DARUJMO REČ" I DALJE

Sajam knjiga je gotov, mnoge su se prodale, neke će se tek prodavati i za njih čuti, ali je na minulom sajmu uočljiva bila i akcija "Darujmo reč" koju već nekoliko godina sprovodi pesnikinja iz Kana Zorica Sentić.
Njena plemenita ideja da svako selo u Srbiji dobije biblioteku, oko koje se svesrdno angažuje moleći sve one koji imaju knjigu "viška" da je i poklone, na sajmu je imala mnogo odjeka, i mnogo darodavaca.
Za one koji su propustili da se odazovu ovoj plemenitoj akciji, nije kasno. Do Zoprice je lako stići, samo treba potražiti akciju "Darujmo reč".

Na slici: Todora Škoro i Zorica Sentić

O ZLOBI I ZAVISTI

Po cenu da mi se ne poveruje, da me se proglasi bar lažno skromnom, ili samo "lažnom", kažem da počinjem da pišem ove redove ustvari - ne znajući o čemu pišem. Zavist i zlobu mislim da nikad nisam osetila. Ili skoro nikad. Ili bar ne nikad onoliko jake da se od njih pozeleni, da od njih bivaju noći besane, a nesreća zbog tuđih uspeha razlog za sopstvenu glavobolju, očaj, klonuće. Nisam. Ne takvu zavist i zlobu.
Ali je prepoznajem kod nekih.
I pre nego što, postiđena umesto njih, uspem da pobegnem odatle svaki put se pitam šta to ljude gura u ta strašna osećanja koja, izvesno, izjedaju dušu više od svih. Gledajući nekad, i kad ne želim to, kako se ti jadnici "hrane" tuđom nevoljom (dakle "zlobuju") ili se hrane omalovažavajući tuđi uspeh ( dakle zavide), pitam se šta bi bilo kad bi im neko tu, na licu mesta pokazao koliko to što čine izjeda samo njih same, a onima koji su samo posredni izvor tih osećanja ne može ni da naudi, ni da pomogne. Jer pravi izvor tih rugoba od osećaja - zavisti i zlobe ustvari i nije spolja, on je uvek iznutra, iz bića i duše onoga ko zavidi i zloban je.Rašta to čine, nejasno je.
Naravno da sam sitne zavisti i zlobe prepoznavala i u sebi, i to odmah. I odmah sam morala da odreagujem rečenicom, naglas izgovorenom: "Bože, baš sam zlobna!" Ako je ne bih izgovorila, ako to ne bih priznala, pustila bih moju zlobu da naraste, pa da počne da me izjeda. Ovako, priznajući je dok je još malena, skoro da je tako ismejem, pa nestane.
To je uvek palilo. Uvek se tako štitrim od zavisti i zlobe. Priznam ih naglas.
Sa tuđim zavistima i zlobama je već druga priča. Kad se sa njima sretnem, prvo, rekoh poželim da ih otvoreno pitam zašto su zlobni. Prema meni ili bilo kome svejedno. Ne znam zašto, odustajem od tog pitanja ( možda čak i zato da ih ne bih dovela u nepriliku, a ja ne volim da budem uzrok neprijatnostima).
Ostaje mi onda da ćutim. Da ćutim i ne da budem besna , ljuta, ogorčena zbog tuđih zavisti i zlobe. Ne, ja tada bivam tužna, beskrajno tužna. Zamislim da sam njihovo srce koje oni pritiskaju takvim osećajima, guše ga, umesto da ga puste da prašta voli, hvali, podržava...I bude mi teško. Kad samo zamislim da sam njihovo srce. Ili duša. Kako je tek njihovim srcima i dušama, mogu da zamislim!
I stvar zlobe i zavisti nikako nije vezana sa posedovanjem, pa gubljenjem ( najčešće materijalnog), posle čega, kao, ti gubitnici zavide onima koji to nisu. Nije istina. Osim ako o izgubljenoj duši govorimo. Nju kad izgubimo, onda i zavidimo, i zlobni smo, i mrzimo...
U životu sam mnogo puta imala (jako mnogo) i nemala, takođe. Ali sam uvek samo jedan par cipela mogla da nosim. Nikada nisam zavidela. Kad sam mogla da imam mnogo, nisam imala kome da zavidim. Kad ne bih imala, takođe nisam zavidela, jer sam naučena da se bogatstvo jednog čoveka nikad ne krije u novčaniku. Ni u velikoj kući, ni u uspešnoj karijeri, ni u velikom talentu...
Bogatstvo se krije u nečem drugom.
Ima ona priča o carevoj bolesnoj ćerki za koju je jedini lek bio kad obuče košulju srećnog čoveka...Pa otac-car razaslao glasnike po svetu, da traže srećnog, najsrećnijeg čoveka. I svaki put kad bi oni pomislili da su takvog našli, javljalo se neko "ali". Bogat, porodični, uspešni trgovac sebe nije smatrao srećnim, jer nije imao sina. Lepa, bogata, pametna devojka nesrećna je bila jer nije volela momka za koga će je udati...I tako redom. Dok nisu naišli na čergu, sa Cigom i Cigankom, gomilom raspevane dece i dok im Ciga nije ustvrdio: "Da, ja sam srećan! Najsrećniji na svetu! Imam čergu, lepu moju Ciganku, mnogo dece, zdrava su, lepa, šta mi više treba?!. Kad je carev glasnik, odahnuvši, zatražio od njega košulju, Ciga mu odgovori: "Pa ja nemam košulju..."
Ne, dakle, carevoj ćerki, nego Cigi i njegovoj sreći jedino možda treba zavideti. Ali ni njemu, ni njegovoj sreći ne treba zavideti. Sreći se treba nadati.
Možda se oni zlobni i koji zavide ne nadaju sopstvenoj sreći, pa onda tuđoj zavide.
Ne znam.
Pišem ovo jer sam ovih dana tužna zbog tuđih sitnih, a nepotrebnih zavisti.
Ali, proći će. Moja tuga. Za njihovu zavist ne znam.

Todora Škoro

MRTVA ČEDA BOŽIJA

Ne sećam se kad me jedna vest toliko potresla kao ova današnja - o pismu 50 roditelja dece-narkomana upućenom episkopu bačkom Irineju u kome njega i javnost obaveštavaju da je šestoro njihove dece preminulo, a više od 80 odsto ih se ponovo drogira otkad je, pod pritiskom javnog mnjenja zatvoren centar u Crnoj Reci u kome su dotad boravili i odvikavali se od droge.
Nisu suze roditeljske za vaganje, ni za procenu. One znače najveću bol koja se može osetiti.I najveću tragediju da roditelj sahranjuje svoje dete.
Nad metodama sveštenika Peranovića se zgrozila sva javnost, ili skoro sva. Grubo prebijanje je bio jedan od metoda "lečenja" zavisnika. Snimljen i prikazan javno, u udarnim terminima na svim televizijama, nije mogao da bude opravdam ničim, pa ni roditeljskim i tvrdnjama štićenika da su dobrovoljno na to pristajali. Mučno je bilo sve to, cela ta "kampanja" kako je nazvaše unesrećeni roditelji. I kao svaka kampanja, urodila je radikalnim rezom - zatvaranjem pravoslavnog duhovnog centra u Crnoj Reci i, valjda, krivičnom prijavom protiv sveštenika Peranovića.
Sa zaključanim vratima Crne Reke, prestala je i svaka dalja priča, prestalo je dalje interesovanje medija. Niko više ne pomenu Crnu Reku.
A danas vest - šestoro bivših štićenika umrlo (od predoziranja) u ovom kratkom periodu, a skoro svi ostali se ponovo drogiraju!
Da li bi to trebalo da bude vest za vrle novinare televizija, da istraže koliko je onda mrtvih, predoziranih u periodu za godinu, ili dve, ako ih je za ovako kratko vreme toliko? Da li je vredno pažnje šest mladih ugašenih života, a da o tome nema ekskluzivnih yuu tube snimaka (kao onomad sa Peranovićem). Da li je to dovoljno da se ovog puta zaista pokrene kampanja protiv te nove pošasti - narkomanije, sa objavljivanjem stvarnih podataka o broju drogiranih i umrlih od droge. Ili to nije dovoljno "atraktivno" koliko je to bilo Peranovićevoi batinanje štićenika...
I onomad, kad je slučaj "Crna Reka" bio aktuelan, pitanje takvog "groznog" lečenja narkomana zakrililo je nešto mnogo važnije: da narkomanija caruje Srbijom, i odnosi živote, mnogo života! O tome bi trebalo da se progovori, da to bude vest.
Tada bi ovakvih poražavajućih brojki, i ovakvih pisama bilo manje. Ili ih ne bi bilo.
Jer, nisu se ti mladi životi ugasili jer je neki centar zatvoren. Oni su na put propasti i gašenja krenuli onda kad su posegnuli za iglom.

DRAGOCENA KAP NA DLANU

On, siromah, zadesio se u velelepnoj bogatoj palati, blještavoj, bogatoj. Zadivljenom mladiću bogati vlasnik reče: "Dozvoliću ti da celu palatu obiđeš, vidiš sve njene lepote i blaga, dobro ih osmotriš. Ali, dok to činiš, evo ti ova kašičica sa par dragocenih kapi u njoj. Ne smeš da ih prospeš dok se vratiš! Kad sve obiđeš, dođi da mi pričaš šta si video". Mladić uze kašičicu i krete u obilazak. Ali, drhtao je nad kapima dragocene tečnosti, pazio da ih ne prospe, neprestano pazio na njih i kad se vratio, nije mogao da kaže šta je video, jer nije video - ništa osim kapi. Vlasnik palate mu reče da ponovi obilazak, da mora da vidi sve te lepote. Mladić ode. S uživanjem je posmatrao nameštaj, slike, arhitekturu palate, bio je ushićen, pun utisaka, srećan što će imati da priča mnogo o tome što je video. Kad je stao pred vlasnika palate, zadovoljan, ovaj mu tužno pokaza na kašičicu. Bila je prazna.


Uz izvinjenje autoru i delu, koji god da su ( priznajem, ne mogu da se setim!), ova priča me uvek fascinira kad razmišljam o veličanstvu koje se zove život, u trenucima, i godinama, kad je nekako logično da se preispitujemo, sabiramo, svodimo račune. Čini ova priča da se osećam poraženo, da se zapitam, da li je uopšte moguće istovremeno, hodeći kroz ceo život, sačuvati dragocene kapi na dlanu (u srcu!) i osetiti, videti, prihvatiti sve u svetu izvan tog dlana (srca),
Gledam one, zaslepljene lepotama "palate" što već na prvom koraku izgube dragocene kapi, ali se ne osvrću, nesvesni da su išta izgubili, nego grabe, grabe. Što više grabe, sve prazniji, sve siromašniji, sve nesrećniji. Pitam se, da li im ikad padne na pamet da nedovoljna veličanstvenost palata koje i sami u životu podižu, nije kriva za njihovu nesreću, nego da je to ona izgubljena kap s početka. Kolika bi tek onda njihova bol bila kad bi to shvatili! Nisam kao oni, nisam nikad želela da budem kao oni.
A gledam i one druge što drhteći nad datom dragocenošću vasceli život tako provedu i na onaj svet odu nesvesni kakav je ovaj kojim su decenijama hodili, jer ga nisu - ni videli! Ni takva ne bih da budem, a bojim se da jesam. Da bih sebi našla opravdanje, tešim se kako u tom svetu, toj "palati" ima dosta zla, bola, nepravde. Pa mi lakše što ga i ne pohodim često. A opet, ima u toj "palati" i sjaja, miline, ljubavi, većih i drukčijih od onih kakvi na moj dlan mogu da stanu, pa mi žao, žao što za mene, uplašenu, ostaju nepoznati.
Kad sam jaka, vedra, samouverena krenem nekad u obilazak tog sveta. Obogatim se, a takvoj, snažnoj, ruka mi mirna, ne zadrhti, pa dragocene kapi ostaju na dlanu. Kad osetim oluju, tamu, zlo, pobegnem nazad, stisnutog dlana, stisnutih očiju, bežim u san, u svoju pećinu, u svoj život iluzijom sazdan, gde i ne moram da budem jaka, ali me nuiko neće povrediti. I tu, ogledajući se u tim kapima, vidim ceo svet. I imam šta o tome da pričam svima koji vole priče o veličanstvenim blještavim dvorcima, princezama, ljubavi,,,

GDE NESTADE LJUBAV?

Ne želim da zvučim kao oni apsolutni nostalgičri kojima je sve prošlo bilo bolje od današnjega. A opet, i posle dugog oklevanja, moram da kažem: nekad je bilo mnogo više ljubavi. Ne govorim o muško-ženskoj, govorim o ljubavi uopšte - prema porodici, prijateljima. poslu, prirodi, sudbini... I ne samo o ljubavi koja se, ne znam kako i zašto zagubila, nego i o poštovanju, uvažavanju, strpljenju i vremenu za druge govorim.Svaga je toga danas manje i ja sam veoma tužna zbog toga.
Nožda, jer je "oštećena" porodica, taj nukleus ljubavi i razumevanja, koje (u pravom smislu) danas ima sve manje.
Ne, nije zato, demantujem sebe dok gledam odnose u onim malobrojnim "pravim" porodicama, sa majkom, ocem, decom, čak i bakom. I odvraćam pogled, zgrožena što se deca roditeljima obraćaju rečima koje ja ovde ne mogu da ponovim. I što roditeljima biva važnija karijera od krize kroz koju prolazi njihovo dete...
Sećam se, s tugom, detinjstva i dugih zimskih večeri kad bi, okupljeni oko bake, slušali njene priče,a znala ih je nebrojeno! Mama bi mesila krofne ili salenjake, a tata satima popravljao ram stare slike koji se razglavio...
Danas, bake ne žive više sa unucima. Mama najčešće, žureći s posla, tek ima vremena da kupi neke buhtle, vanilice ili grancle koje ni na šta ne mirišu. A tata ili spava umoran, ili je, zabrinut, nad laptopom, u svojoj sobi.Aparate nikad ne popravlja, kad se pokvare, kupi nove. I tišina, hladna vlada. Bez mirisa, bez zvuka. A ako do obraćanja i dođe, od prebacivanja, vrlo brzo se pretvori u žučnu svađu, treskanje vratima, suze...
Na telefon se više niko i ne javlja, ako on uopšte i zazvoni. Svako za sebe, šalje mejlove, ili poruke mobilnim telefonom, jer tako ima vremena da smisli - izgovor za neviđanje, uz izmišljenu priču o zauzetosti, uspesima na poslu ili u školi... Uz obaveznu rečenicu na kraju : "Moramo da se uskoro vidimo!". A znaju, i onaj ko to piše, i onaj što čita, kolika je to laž. Da će se videti tek ako se slučajno sretnu na ulici, a koliko donedavno bili su prijatelji, kumovi, rođaci, oni pravi, što se viđeju za slave, rođendane, Božić, Uskrs...
Sve ređe se ljudi viđaju sa drugima. Nema se para, ni vremena, najčešće je opravdanje.
Ja mislim da se nema dovoljno ljubavi i saosećanja, pa zato. Ne znam kad smo, i zašto, ovako utrnuli, okamenili se. A opet - jesmo li?! Dok čitam razne članke po internetu, iza svakog od njih vidim vapaj za ljubavlju, vapaj zbog samoće, zov da se pomogne. Milioni usamljenih i onih koji misle da ih je napustila ljubav, posakrivali su se u svoje pećine,ispred monitora i odande vapiju za ljubavlju.
A ne shvataju jedno: ljubav treba da se daje! Kukajući, u svojim samoćama, kako nas niko ne voli i ne razume ne shvatamo gde grešimo.
Kad budemo krenuli ljubavi u susret, kad ljubav budemo dali, netzraženu, neobavezujuću, počeće i nas da vole. Verovatno. Ali je to manje važno. Važno je da ćemo se mi osećati ispunjeno kad ljubav damo. A ako je još i dobijemo, biće divno.
Ništa nas, dakle, ne sprečava da volimo, razumemo, praštamo, saosećamo. Zašto onda ne činimo to? Ne znam.

SVE NAS NOSI BOG

(PONOVLJENO)

Ovu priču želim danas, baš danas, da ponovim opet. Na jednom drugom blogu ispričana, meni nikad neće prestati da bude fascinantna.

Hodali su, kaže legenda Bog i čovek peščanom morskom obalom koja je simbolizovala čovekov životni put. Kraj njih, promicale su scene iz čovekovog života: radosne, tužne, setne, uznemirujuće... U jednom momentu čovek se okrete, pogleda iza sebe i prekorno reče:
- Bože, u svim mojim teškim trenucima u životu, u pesku vidim otiske samo jednih stopala. Zašto si me ostavljao, Gospode, onda kad mi je bilo najteže?!
Bog mu odgovori:
- Nisam te ostavljao. Ja sam te tad nosio.


Dok smo mladi, puni snage, entuzijazma i iluzije kako mnogo toga možemo sami - kako sve možemo sami - skloni smo i da poreknemo Boga. Ili bar da o njemu ne mislimo. Kako život teče, i postavlja sve teže zadatke koje ipak prevazilazimo, i ostajemo živi, i na nogama i posle mnogih oluja i udaraca, iskreni prema sebi počinjemo da priznajemo: ima Boga, njegova je snaga to koja nas izvodi iz nemogućih situacija, On nas nosi na rukama onda kad je najteže...
Kako-god ga zvali, Bog postoji. On je u svakom od nas. Ja svog Boga zovem Ljubav. Jer je u tom imenu sadržano sve: i snaga, i vera, i nada, i praštanje, i samilost, i svetlost.
Ne oslanjam se više na sebe. Samopouzdanje je još jedna u nizu iluzija mladosti. Moje samopouzdanje se pretvara u bogopouzdanje, ali se još taj proces nije okončao. Zato sam slaba, nemoćna, posrćem... Ali sigurna da kad padnem, On će me podići i preneti preko svih prepreka.
A to iz duše izgoni strah i daje joj mir.

GREŠKE I SAVRŠENOST

Dragi čitaoče!

Sticajem nekih životnih okolnosti u poslednje vreme suočavam se, intenzivnije nego inače, sa pojmom savršenosti. Ako kao premisu uzmemo to da o savršenosti više od drugih misle, i njoj više teže oni odgovorni, oni vredni, oni pažljivi prema drugima, i u svakom smislu perfekcionisti, reklo bi se da mogu da budem zadovoljna sobom, imajući sve pobrojane osobine.
Težnju za savršenošću, nepogrešivošću, uvek sam vezivala za onu čovekovu obavezu da se na svom kratkom putu što više približi Bogu, u bezgrešnosti u svakom smislu. Verujući da je Bog stvorio čoveka po svom obličju i dodelio mu zadatak da to opravda, da u sebi traga za tom božanskom crtom i, ako ima sreće, pronađe je na kraju. Makar i na kraju životnog puta.
Naravno, greške na tom putu su neminovne, padovi takođe. Ali, "nije greh ako se padne, greh je ako se posle pada ne ustane". Nije mi bio problem ni to da razumem, iako ne baš lako. Nekako nikako nisam volela svoje pogreške, one su mi bile znak da sam daleko od Boga, daleko od savršenosti, od bezgrešnosti, a to me je uznemiravalo. Ipak, ustajala sam kad padnem. Morala sam, život nije čekao, a smrt nije dolazila dok sam ja, ne želeći dalje, ležala posle nekog pada.
Ono što me niko nije naučio, ili ja, gluva za takvo učenje, jednostavno nisam htela da ga čujem, je da čovek jeste nesavršen, da mora da se s tim pomiri i da to prihvati, bez i najmanje griže savesti ili ličnog osećaja odgovornosti što je to tako. A tako je.

A ja ceo svoj vek potroših verujući u suprotno!
Gordost? Uobraženost? Naivnost? Nezrelost? Bežanje od odgovornosti? Strah?
Da, sve te, i još mnoge "strašne" mane otkrih o sebi kad se suočih sa nepobitnom istinom da je čovek nesavršen i da je to normalno. Meni nije bilo normalno, ja za takvu istinu jednostavno nisam htela da znam. Težih savršenstvu, misleći da time činim najbolje, sebi, drugima, Bogu, a ispade da niko od toga nije na dobitku,
Kako da priznam da je pogrešiv bolji od perfekcioniste, jer ovaj drugi je mnogobrižniji, on strepi i za budućnost, koleba se šta sada činiti, ima osećaj krivice za sve u prošlosti (jer, naravno, ništa što je uradio mu nije dovoljno savršeno!). Za to vreme, pogrešivi pređe duži, mnogo duži put. Mnogo puta padne, ali i mnogo više puta ustane, više sveta vidi, više doživi, više korisnog učini, sebi, drugima, Bogu, dok se "nepogrešivi" poput crva muči, koleba, jede vreme i šanse koje su mu date. I biva mnogo nesrećniji od "pogrešivog".
Sve ovo otkrilo mi se u jednom kratkom jednostavnom dijalogu sa osobom čije mišljenje izuzetno cenim. Evo tog razgovora.
- Kad ćeš objaviti tu knjigu? - pitala me je Osoba.
- Ne znam, ne još. Nije dovoljno zrela, ni dovoljno dobra - rekoh.
- Nikada neće biti dovoljno dobra, zato je objavi odmah. Inače je nećeš objaviti nikad.
- A ako posle, kad bude kasno,otkrijem neku nesavršenost koju sad ne vidim?
- I Bog je stvorio čoveka po svom obličju, pa je čovek daleko od savršenosti. I dete, kad se rodi, slabo je, nemoćno, nesavršeno, ali se rodilo. I kad malo ojača, kad ga roditelji ponečemu nauče, ono odlazi od njih, napušta ih, iako nesavršeno, Budi dobar Tvorac i pusti svoju knjigu, ne vezuj se za nju. Budi kao dobra majka koja je učinila za svoje dete najbolje što je umela, ali ga s blagoslovom pušta u svet, da i ono samo greši ili bude ispravno. Nemaš pravo da to činiš, nemaš pravo na toliku sebičnost, sve težeći savršenosti. Nesavršena, a prisutna u životu, bićeš korisnija. I srećnija...
Zgranuta, slušala sam ove reči i osećala kako se moj ceo svet obrušava u meni, kako nestaje kao zidanica na pesku, i videla kako mi se neumitno približava neman Nesavršenosti sa kojom treba da se suočim i po njoj, upravim celi svoj preostali život.
Cenjena osoba mi još preko ramena dobaci:
- Umni nemački psiholog je rekao: "Sve što sam u životu uradio, uradio sam pogrešno, i sve moram ispočetka". Zapamti to. I prihvati. Počni da živiš...
Još ne mogu to da prihvatim.
Ne da mi moja gordost, moj Ego, moja vezanost za dosadašnji sistem vrednosti, a sve to je upravo dokaz moje nesavršenosti, i nesavršenosti uopšte. Kao opravdanje što ne prihvatam "sebe grešnu" i "sebe pogrešivu" nalazim u tome da će moje pristajanje na pogrešivost značiti da ću i - više grešiti. Da ću grešiti mnogo. A to se nikako ne uklapa u profil perfekcioniste, kojeg iz sebe još nisam spremna da izbacim.
Moram još mnogo da učim. Osećam se kao dete koje tek treba da nauči da hoda, a iz samo njemu znanih razloga pada na kolena i puzi, odbijajući da se uspravi, prohoda, možda čak i potrči.
Lakše mu tako, valjda!

P.S. Kako Ti, dragi čitaoče, izlaziš na kraj sa svojom nesavršenošću?

SMERNOST

Veliki isposnik, iscelitelj i čudotvorac, prepodobni Sisoje Veliki je, na pitanje kako najbolje pronaći put ka smislu, rekao: "Naučiti se smernosti". Zamoljen da objasni, kazao je:
"Smernost se postiže tako što se čovek izvežba da svakog drugog čoveka priznaje boljim od sebe".
Rano, prerano sam ovu rečenicu pročitala, u godinama mladim, ludim, nesvesnim, da bih je razumela. Naprotiv, sklona sam bila da je ismejem, opovrgnem svim nedotupavnim razlozima mladosti i neiskustva, ali sam je nekim čudom zapamtila. Nekako mi je uvek bila u glavi. Iako nisam u nju verovala, još manje po njoj postupala, bila mi je uvek u mislima. I onda kad laskanja ponesu, a znaš da su laskanja.I kad gordost ovlada tobom pa misliš da si velik.I kad materijalno pobedi pa stisneš dušu u najdalji ćošak sebe...
Uvek je bila tu,a u ovakvim situacijama baš snažno odjekivala u meni. Ljutilo me je to, žestilo, nagonilo da joj se posvetim, analiziram, probam da joj se približim - racionalno, s uvažavanjem, čak i emotivno. Nije pomagalo.
Sve dok me jednom, i odjednom, nije obujmila potpuno, ona, ta misao i osećaj koji sobom nosi, zbunivši me sasvim. Ne umem da kažem kad i kako se to dogodilo. Ni zašto. Bio je to samo tren, neopisiv, kojim obeležih početak svoje zrelosti.
Pa se opet izgubio taj osećaj, ali je bilo divno što sam ga imala, pa sam znala za čim u životu treba čeznuti i čemu se nadati.
Nije to bio čak ni osećaj, ili bar ne nekakav snažan osećaj kako je uobičajeno da se o njima misli. Skoro nemoguć da se opiše, daleko od svih snažnih oseećaja strasti, zaljubljenosti, ljubomore, slave, besa, to što sam osetila je pre bila nekakva preplavljenost, a ne osećanje. Tada, kad sam prvi put razumela istinu Sv.Sisoja Velikog o smernosti kao potrebi da sve druge ljude priznaješ boljim od sebe.
Ne znam kojom silom vođena, ono što sam u tom trenu spoznala je da je vrhunac u ljudskom biću ne duša, nego duh, a da je on, za razliku od duše, očišćen od svih osećaja, da zapravo i nije stvar osećaja. Da se protiv njih čak i bori, da su mu oni neprijatelji. Čak i kad su osećaji lepi, uzvišeni. I tad su neprijatelji duha, a duh njihov talac sve dok ih ima.
"Blago niščima duhom, njihovo je carstvo nebesko" sam takođe tek u tom prekratkom trenu razumela. Sve pobune Duše, pa čak i Racia, da su osećaji nužni, potrebni čoveku ustuknule su pred otkrovenjem da je očišćeni, prazan duh od svega: misli, osećaja, opažanja - slobodan i pun i da jedino on vodi miru, sreći i Bogu.
Znam da je nejasno. I veliki umovi su imali problem da definišu duhovnost. Sabrane, njihove misli o duhovnosti čitala sam u zborniku "Dobrotoljublje". Nisam razumela sve. Nisam razumela ništa. Osim istine da postoji Duh. I da je on najviši. Veći od talenta, intelekta, slave, duše. I da ga se vežbom može osloboditi.
Nisam preterano vežbala, nisam nikako vežbala, ali je u meni živo bilo saznanje da su, kroz istoriju postojali veliki ljudi-duhovnici, a da njihova veličina nije merena ni pameću, ni uobičajenim vrlinama za kakve mi znamo, nego jednostavno blagodaću da budu podareni očišćenim duhom.
Sami za sebe, ne bi spisi "Dobrotoljublja" učinili da spoznam ono što jesam, a što mi je teško da opišem. Ni racionalno verovanje u učenje Sv.Sisoja o smernosti. Tek te dve stvari, udružene, i trenutak kad istinski osetih sve druge ljude boljim od sebe, učiniše da razaznam, ili bar da naslutim zašto smo na ovaj svet poslati.
Naravno, bio je to samo tren, ali je bio divan. Sve ostalo je ostalo isto: sujeta, ushićenja, slavoljubivosti i sve drugo čime je čovek kažnjen da bude oličen nastavilo je da živi u meni. Samo, sad znam da je to kazna, da je ništavno, besmisleno, nepotrebno...Jer postoji nešto mnogo uzvišenije, veće, beskrajno. Neopisivo.Jedino vredno.Zove se duh.
Iščekujem ga, Molim se. Vežbam da ispraznim svoj duh. Vežbam da priznajem sve druge ljude boljim od sebe. Toliko mogu. I da se nadam da će se i na mene jednom izliti blagodat duhovnosti.
Ako se i ne desi to, bar znam da postoji, zbog onog jednog trena, doživljenog.
A ti, čitaoče, ako si ljut što si potrošio vreme na ovu čudnu priču, ne zameram.Možda ti jednom iskrsne iz sećanja kad i sam doživiš tren o kome ovde nevešto pripovedam.
Ništa na svetu nije slučajno i ne ostaje bez odjeka.
Ni to što čitaš ove redove.
Jednom, i ti ćeš možda pisati iste, nekom drugom. Možda i meni.Želim ti to.

A GDE SU LJUDI?

Zovem telefonom veliku firmu.Uključuje se automat. Za-tu-i-tu opciju pritisnite taster dva. Pritiskam. Opet automat. I opet pritiskam. I tako nekoliko puta. Kad mi se najzad javi ljudski glas, ne mogu odmah da poverujem. "Šta sad da pritisnem?", pitam se. Kad po nervozi shvatih da s druge strane imam čoveka, obradovah se. Nakratko.
"Pošaljite nam mejl, pa ćemo vas obavestiti!".
I spusti mi slušalicu.
Pošaljem mejl. Odgovore mi, elektronskom poštom, da o svemu mogu da se obavestim na www...Prelazio sam sa sajta na sajt, dobijao informacije i koje nisam želeo. One koje jesam, brižljivo sam pohranjivao i na kraju dana sam mogao da budem zadovoljan, obavio sam posao! E-maill me o tome obavestio, You tube mi je ponudio najkvalitetniji i najsvežiji snimak, blog na tu temu je definitivno razrešio sve moje nedoumice, iako su srodni forumi bili protivrečni.Zato je Facebook učinio da se osećam kao da sam uradio veliki posao.
I mogao sam da budem srećan, rekoh, ali - nisam. Bio sam malko tužan.Sam, sa potrošenim celim jednim sunčanim danom, ukočenih mišića od sedenja. Bio je već i pao mrak, a ja to nisam primetio.
"Gde su u svemu tome ljudi, gde sam ovo ja?" pitao sam se, kad zazvoni neko na vratima.
Otvorih. Ne znam kakav sam prizor bio komšinici kojka je stajala ispred. Reče:
- Već dva dana vas nema da iziđete, komšija, brinula sam...- reče, a u rukama joj se pušio pun tanjir mirisnih krofni.
Nikad više sebi nisam dozvolio da mi se to ponovi. Čim sednem za kompjuter, navijem budilnik, onaj starinsaki, sa dva velika zvona na vrhu, kakvih više nema da se kupe. I čim zazvoni ustajem i zovem komšinicu na kafu. Jer, krofne ne umem da pravim

MARŠ IZ NAŠEG SOKAKA ...

"Marš iz našeg sokaka kad ne umeš da maštaš!" poručivao je, davno, Mika Antić svima onima trezvenima, racionalnima, kalkulantima, račundžijama u životu koji nisu umeli da razumeju sanjare, pesnike, zaljubljene, one koji vole.
Nikad se ova dva soja nisu mogla razumeti.
A uvek su, vekovima, jedni kraj drugih bitisali. I uvek su nekako ovi prvi osećali da ove potonje treba da "uče pameti", da ih osvešćuju, da ih spuštaju na zemlju...
Davno više nema Mike Antića da im ovako podvikne, ali je ostala ova rečenica njegova i, umesto njega, uzvikujem je ja svima onima koji preteraju, koji bi da me svuku sa sedmog neba, a ja baš neću odande da siđem!
Šta vas se tiču moja maštanja, ne bole vas, ne bole nikoga, nikoga ne povređuju, čak ni one koji su njihovi akteri, zašto onda vama smetaju?!
Znam zašto.
Kad mi kažu :"Ti si budala, maštaš o nemogućem", ja ustvari vidim jed u njihovim očima jer su moje oči sjajne, radosne, a srce ustreptalo, puno, i to samo zbog mašte. Moje srce uspe da milinom ispuni samo mašta, moje oči zasjaje i samo zbog snova o lepom, moja duša svetli iako zna da se nešto neće zbilja obistiniti, ali to nije važno, važno je maštati... A njihova ne može na javi da postigne sreću, ne može to ni moja, možda ničija ne može. Ali njihova nemoć je i u tome da maštaju. Oni to ne umeju, pa stoga, zlobni, ljubomorni bivaju na moju maštu, iako ja samo nju imam.
Oni ni nju nemaju. Samo zlobu da me "otrezne", da mi pokažu kako to nikad "neće biti stvarno". Znam to. Ali me nije briga. Meni je lepo u mom svetu mašte. Tamo imam sve i zbog toga sam srećan.A njima kažem:
"Marš iz našeg siokaka kad ne umeš da maštaš!"
I povlačim se u svoj sokak mašte, gde je sve lepo, bezbedno, toplo, kao u majčinom krilu...

DA LJUBAV POTEČE ( esej o Orderu)

Piše: Todora Škoro

Čukunbaba koja je umrla davno pre vašeg rođenja stoji pred vama, drhtava, uplašena poput devojčice, priznaje da svoje prvo mrtvorođeno dete nije želela, moli vas kroz suze da joj oprostite, zbog vas, da biste mogli dalje, da bi ona mogla dalje, da bi ljubav, uz praštanje, nesmetano potekla. I dok to činite, shvatate da vaša neobična bolest nekako ima veze s tim. Ne znate kako, ne zna možda niko u krugu, ali olakšanje i razrešenje se sluti, oseća u vazduhu...
Ili, neko drugi, umesto vas, drugog lika, pola, godina, ko vas ne poznaje, jeste vi, a vi ga sa strane posmatrate dok on vodi živi dijalog sa Testamentom kao sa čovekom, a osoba koja je Kuća, predmet tog testamenta, se preznojava, muči, ne želi da priđe onome ko je prisvaja i tek na kraju, uvođenjem Istine, na primer, u liku obične tihe devojke iz grupe, svi saznaju da se dogodila prevara i da ste zato oštećeni...I tužni. Ali, kad se sve suoči, prizna, nekako se sve i razreši, bude lakše, poteče ljubav i može se mirnije kroz život...
Verujem da gornje rečenice deluju somnambulno, suludo, besmisleno. A nisu. Samo, postoje stvari koje se otimaju opisu, verbalizaciji, nego su pre svega stvar emocionalnog proživljavanja. Takav je Order. Psihološka interaktivna metoda koju je, u drugoj polovini prošlog veka ustanovio i unapredio Bert Helinger, nemački psiholog, a koja, mnogo finije i dublje od nauke, gleda na stvar nasleđa. Ne samo geni, ne karakter, ne crte lica, i ne samo od oca i majke, eventualno od babe i dede, nego od čitavog, beskonačnog sveta svojih predaka nasleđujemo i sve njihove osećaje - ljubavi, krivice, strahove, strepnje, radosti, netrpeljivosti...I one, te osobine koje nisu naše, često nas u životu ili sputavaju ili toliko snažno određuju da nas zbunjuju, koče ili bacaju u neželjeno, a da nismo svesni šta se u stvari događa.
Helinger veruje da naša duša beleži kod svih naših predaka, i onih jako dalekih. Njemu, u njegovom učenju, skoro da je nevažno vreme, da li je to prošlo ili buduće, da li je neko živ, ili nije. Važno mu je, u odrednici svakoga čoveka taj porodični niz, beskrajan u prošlosti i u budućnosti, koji, naravno, nikad ne može da bude savršen. Uvek ima grešaka, prekida, prepreka, manjka ljubavi... Po Helingeru, da bi se mirnije moglo kroz život, neophodno je susresti se sa onim što često ni ne znemo da je postojalo, priznati da to postoji, oprostiti, staviti na svoje mesto, da bi i naše, pojedinačno mesto i put kojim hodimo, bili lagodniji.
Svako može da primeti da ono kako volimo (ili mrzimo) nekoga ko nam je krvno srodstvo, nikako nije isto kao kad je u pitanju prijatelj, kum, ili posao. Ali, to kako se odnosimo prema porodici - majci, ocu, ali i oni prema nama. čak i kako se naš čukundeda odnosio prema svom pradedi ili prvoj ženi, može snažno da deluje na naš život, a da mi o tome naravno, nemamo pojma.
I dalje možda može da deluje ovo objašnjavanje nemušto, možda suludo. Ali, rekoh, postoje stvari koje izmiču verbalnom tumačenju, ali koje se - osećaju. Takav je Order.
Praktično, vežbe koje je ustanovio Helinger izgledaju ovako: velika grupa ljudi (4o-50) sedi raspoređena u krugu. Poznaju se ili ne poznaju, svejedno. Svejedno i kojih su socijalnih, intelektualnih i drugih sposobnosti. Ali su tu, svi zajedno, da urede svoje "porodične krugove" jer ih nešto neopisivo tišti, boli, osećaju strah, mržnju, bes, a ne znaju mu uzrok. I tu, jedni među drugima će ga na čudan (kažem opet: neopisiv) način pronaći. U najkraćem, ispričaće vođi Ordera, poznavaocu ove Helingerove metode, svoj problem. A onda izabrati, od prisutnih, nekoga ko će da bude On, drugoga ko će da bude Njegova žena, trećega njihovo Preminulo dete, a četvrtoga koji će da bude Mesto u kome žive. I možda nekoga ko će da bude Zavist. I onda će sesti pored voditelja Ordera i - posmatrati.
A tu, na "sceni" počeće da se odigrava prava drama, sa suzama, psovkama, vikom, čak i bolovima u levom gležnju, za koje će onaj čiji se Order radi tek posle otkriti svima da ga zaista muči, a da to niko od prisutnih nije unapred znao. I onaj čiji se rad izvodi, neobjašnjivo će, u devojci koju je izabrao da "glumi" njega, ZAISTA doživljavati sebe,i nekako, opet neobjašnjivo, neće imati problem što mu u toj "predstavi" neki dokument, ili objekat, ili grad, priča kako se oseća i u čemu je problem...
Naći u čemu je problem, suočiti se s tim, priznati to, staviti ga tamo gde treba, često mu se pokloniti, ili oprostiti mu, šta god da je - predmet, osećanje, biće, nebitno je. I kad-god da je bilo: pre dvesta godina, ili proletos. Orderu je to svejedno. Order jedino zna da je ono što u velikoj meri određuje pojedinačnog čoveka i njegovu dušu, taj splet dva beskrajna niza, dva beskrajna sveta predaka, jedan sa očeve, drugi sa majčine strane. I sve ono što se tamo događalo.
Izmakao je, i posle ovoliko napora, čini mi se, Order opisu, verbalnom određenju. Ono čemu nikako ne izmiče je osećanje koje pokaže, koje tako čudno snažno pokaže, u grupi ljudi, nepoznatih i ne privatno bliskih, koji stoje u krugu i puštaju da sve poteče: vreme, prostor, emocije. Uskovitla se sve snažno i neobjašnjivo, a onda se, tek pomalo vođen rukom vodiča Ordera, a više moći Ordera samog, sve nekako dovede u red, kako i reč Order kaže.
A onda, na kraju svih radova, razilazi se grupa, svako sa sobom ponese uskomešana osećanja na svoj rad, tuđe u kojima je učestvovao zaboravi, oni ionako samo prođu kroz njega, a tek posle izvesnog vremena shvati da problem koji je imao više nije toliki kao u početku, da se jasnije sagledava, da je jednostavniji.
A u životu je ionako najteže postići najjednostavnije.
Kao meni, ovo ovde, da opišem Order. Možda ću, jednom, i to moći. Zasad, osećam ga snažno. Onoliko snažno kao i bol sestre moje prabake koju je familija odbacila jer je rodila vanbračno dete. Zašto njen bol osećam i zašto je važan? Ne znam, ali mi je nekako u mom životu lakše, otkad me do tog njenog bola poveo Order i zatražio da mu se poklonim i oprostim mu.
Od tada, nemam više problem sa fizičkim dodirom s drugim ljudima, a imala sam. I bilo mi je bolno do nepodnošljivosdti što je tako. Sada, puštam čak da mi se nepoznata devojčica u parku igra sa mojim prstima i mazi mi kosu. I još mi prija...

PODSEĆANJE NA NAJVAŽNIJE

Kad sve sujete i zamke ovoga sveta ponesu, ushite, zavedu na pogrešan put samoljublja, oholosti, gordosti, ili lažnog dobrotoljublja, kome smo,sićušni, skloni, vraćam se uvek tekstu nad svim tekstovima. Naizust ga znam, a moram često da mu se vraćam, jer ga, grešan, zaboravljam, pa mimo njega činim, a ne bih hteo.
O poslanici apostola Pavla Korinćanima govorim. O Zakonu svih zakona.O himni ljubavi.


HIMNA LJUBAVI

Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam - ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.
Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
Jer, djelimično znamo, i djelimično prorokujemo; a kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.
Kad bijah dijete, kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah; a kada sam postao čovjek, odbacio sam što je djetinjsko.
Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice;
Sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat.
A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje;
Ali od njih, najveća je LJUBAV.

ROB SNA SVOJEGA

Ne znam kako drugi ljudi sanjaju, a silno želim da znam. Boli li i njih buđenje ili im je spas? Vode li bitku njihova java i san za poziciju gospodara njihovih života kao moji? Pokleknu li, nekad, robovi sna svojega u toj borbi?
Nemoguće tražim. Nema tih reči koje viziju sna mogu oživeti, predstaviti drugome, onako kako je čovek sam oseća. Zaludna je borba potraga za sapatnicima u ropstvu snova. Tek prepoznavanje između njih je moguće, bezglasno, sa maglom u pogledu i telom koje istinski lebdi iznad zemlje, prkoseći gravitaciji, a opet nevidljivo za vasceli zemni svet.
Zalud, zalud je napor objasniti san. A opet, bar muku svoju koju mi pričinjava ako mogu da objasnim, srećan bih bio. I milinu, takođe, ako me, nedostojnog, njome podari.
Ne govorim o bojama u snu za koje još ne mogu da tvrdim da li ih ima. Ni o bespolnosti onih koje sanjamo i ne bude nam čudno. Ni o sebi sa tuđim likom u snu, kao da to nije ništa neobično. Jer u snovima je sve i logično, i normalno, i dozvoljeno...
Govorim o buđenju. O nemoći, o slabosti sanjara da se snu otrgnu jednom kad se probude, o nemoći da se protegnu, odmahnu rukom i zakorače u stvarnost nepokolebljivo.
Ne spadam u takve. Moja buđenja su duga, rastanci sa snom u zoru beskrajni, bolni i, mislim, nikad definitivni. Ostane jedan deo sna da me nosi javom čitav taj dan posle buđenja. Kao i čitav život uostalom. Nekad majušan, tek da ukrasi javu, da je učini podnošljivijom, taj deo sna nekad, međutim naraste i nadraste stvarnost, zarobi me, pomrači zbilju, pa vascelom svetu delujem kao čudak.
Ne borim se protiv svog sna. Ostajem njegov rob, on moj gospodar. Znam da bih poražen iz te bitke izišao, a ne želim ni da se borim. Blažen sam, nošen na krilima sna, pa makar od njega ne video stvarni život koji kraj mene promiče. Blažen, iako rob, jer iz tog ropstva se samo lepota rađa, i moje blaženstvo.
A opet, pitam se, kako drugi ljudi sanjaju, kako mu služe? Da li se toj nevidljivoj sili klanjaju kao ja, a ako ne, kakva im je zbilja i kako mogu da prežive u njoj. Bez obzira spavaju li ili ne.
Jer ne govorim ovde o spavačima. O sanjarima pričam.

Todora Škoro

Žal za izgubljenom dečijom vizijom sveta

"Bože, zašto čovek nikad ne može, kad odraste, da pronađe šare svoga detinjstva?". tužna i setna, pita se junakinja jedne moje priče.
I ne samo šare, nego i mirise, ukuse, slike...Iščili i u nepovrat ode ta dečija vizija sveta, divna, čista, čulno jaka toliko da nam čak samo i fragmentarno se pojavljujući u sećanju budi osećaje snažne, jasne, potresne...
Miris dedinih prstiju na duvan i njihovu požutelu boju mogu u nozdrvama i očima da oživim uvek podjednako snažno, kao da sam se juče, malena, igrajući se na njegovom krilu, zagledala u njegove čudne ruke. A prošlo je od tada bezmalo četiri decenije.I nikad mi potom nijedne ruke nisu tako snažno mirisale na duvan, kao dedine. A već retki, u jesen, mirisi pekmeza koji se krčka negde po obodu grada, na potpaljenom smederevcu u dvorištu, tek zaliče na miris onog bakinog iz detinjstva kojim smo se, umazani, častili dok nas ne zabole stomaci.
Da li su to sad mirisi slabiji, naša čula s godinama otupela ili je taj život u detinjstvu bio i jedini pravi, potpun, pa zato toliko upečatljiv, moćan, moćniji od svih potonjih senzacija koje imamo kao odrasli ljudi?
Ono što očarava, ali može i da obeshrabri, jeste činjenica da ta detinja vizija sveta nije samo čulno moćnija. U njoj, kriju se i svi kvaliteti kasnijeg čoveka. Ljubav, poverenje, strasti, bili su tada čisti, jasni, nepatvoreni, toliko bliski božanskima, mislim nikad bliskiji nego tad.
A onda se nešto dogodi.Odraste se i čarobni svet kao da u nepovrat nestane.
A nije tako. Tu je to dete, u nama, opominje nas, vodi, ispravlja kad grešimo, upozorava...U pojedinima od nas tužno, jer mu "veliki, razumni Ja" ne da da se razmahne. U nekima srećno, poletno, zadovoljno, jer mu se sačuvalo dostojno mesto u Odraslom.
Biram da budem srećan, a ne važan, veliki, uspešan čovek. Zato zazivam dete u sebi, a gde-god ga nađem, čuvam ga i mazim. Nije važno što će neki da me smatraju infantilnom, naivnom. Ono što znam je da će dete u meni umeti takvima da oprosti, čak i da ih voli, i njih i ceo svet. A to je suština. Voleti.
Dete u nama je to umelo i moglo.Umeće ponovo, ako ga u sebi probudimo.

Todora Škoro

Usamljenost: kazna ili blagodat?

Nikad čovek ne bude spreman na samoću. Čak ni onda kad misli da je samoća njegov izbor. Tek tada se iznenadi, videvši koliko zamki, nemani, iskušenja vreba iz tog, najvećeg među svetovima, u kome se obreo želeći da pobegne od svih i svega, da ostane nasamo sa sobom.

Teško je suočiti se sobom, najteže. A nužno. U neko životno doba, neko pre, neko kasnije, bude postavljen pred sebe samog, pa kako se snađe.

Mnogi usamljenost shvataju kao kaznu, skoro svi, pogotovo u početku. Muče se, pate, ili opiru, poriču, žmure pred činjenicom da su sami, ali ništa ne pomaže. Šta god da uradi, čovek naleće na sebe onog koga ne poznaje, koji mu se ne sviđa, koji mu se ruga, izaziva ga, ponižava. Zove na dvoboj. I ako ne odgovori na tu bačenu rukavicu, neće se Neosvešćenom posrećiti da se vrati u infantilnost nezrelosti, svakodnevice, neiskustva iz koga je izišao. Imperativ je da se sazri, hteli mi to ili ne.

Što se mirnije, i miroljubivije, suoči sa sobom, Osvešćenim, sa sobom Učiteljem, sa sobom i svojom Dušom, bolje po Infantilnog. Samo treba priznati sve svoje greške, nesavršenosti, zablude, pristati na sebe, preuzeti odgovornost odrastanja i put ka sebi Osvešćenom biće otvoren. Otvoren, ali ne i lagan. Ali do pravih vrednosti se nikad ne dolazi lako.

A tamo negde, na kraju tog puta, otkriće se Osvešćenom kako da bude srećan. Čini se nevažnim, a nije. Nije ako , iskren prema sebi, čovek prizna da je u godinama, decenijama njegovog dotadanjeg života, sreća izmerena tek u nekoliko trenutaka. Najčešće nismo iskreni kad o tome mislimo, ili o tome ne mislimo uopšte. Nego čekamo sreću, molimo se za nju dok patimo i mučimo se, a kad nam se ponudi da do nje naučimo da stignemo, ili taj poziv ne prepoznamo, ili se od njega uplašimo. A treba samo da pristanemo. Na sebe i svoj put. Na celog sebe.

Tamo, na tom putu prema sebi, prema sreći, prema smislu, možda bogu, čeka nas otkriće da je suština u ljubavi, da zbog nje postojimo u ovom životu-trenu.

Oni koji su dotle stigli znaju da su se tamo zaputili iz samoće. Zato samoću shvataju kao blagodat. Retki među nama - i kad nam se posreći da ih sretnemo - ne mogu da nam svedoče i pouče kako da i mi taj put pređemo. Malo oni mogu da nam pomognu, čini se. Ako je mala pomoć što nas obasja svetlost kojom zrače, Osvešćeni, blagodatni. A nije, znam. Imah sreću da sretnem takvoga. Još uvek me greje njegova svetlost, i ljubav, i hrabre me da i ja krenem tim putem, prema sebi.

Tek sam na početku te staze, ali od nje ne odustajem.

A da, možda nas na kraju tog puta čeka veliki PLAVI KRUG. I u njemu zvezda...

Todora Škoro