субота, 05. септембар 2009.

GREŠKE I SAVRŠENOST




Dragi čitaoče!

Sticajem nekih životnih okolnosti u poslednje vreme suočavam se, intenzivnije nego inače, sa pojmom savršenosti. Ako kao premisu uzmemo to da o savršenosti više od drugih misle, i njoj više teže oni odgovorni, oni vredni, oni pažljivi prema drugima, i u svakom smislu perfekcionisti, reklo bi se da mogu da budem zadovoljna sobom, imajući sve pobrojane osobine.
Težnju za savršenošću, nepogrešivošću, uvek sam vezivala za onu čovekovu obavezu da se na svom kratkom putu što više približi Bogu, u bezgrešnosti u svakom smislu. Verujući da je Bog stvorio čoveka po svom obličju i dodelio mu zadatak da to opravda, da u sebi traga za tom božanskom crtom i, ako ima sreće, pronađe je na kraju. Makar i na kraju životnog puta.
Naravno, greške na tom putu su neminovne, padovi takođe. Ali, "nije greh ako se padne, greh je ako se posle pada ne ustane". Nije mi bio problem ni to da razumem, iako ne baš lako. Nekako nikako nisam volela svoje pogreške, one su mi bile znak da sam daleko od Boga, daleko od savršenosti, od bezgrešnosti, a to me je uznemiravalo. Ipak, ustajala sam kad padnem. Morala sam, život nije čekao, a smrt nije dolazila dok sam ja, ne želeći dalje, ležala posle nekog pada.
Ono što me niko nije naučio, ili ja, gluva za takvo učenje, jednostavno nisam htela da ga čujem, je da čovek jeste nesavršen, da mora da se s tim pomiri i da to prihvati, bez i najmanje griže savesti ili ličnog osećaja odgovornosti što je to tako. A tako je.

A ja ceo svoj vek potroših verujući u suprotno!
Gordost? Uobraženost? Naivnost? Nezrelost? Bežanje od odgovornosti? Strah?
Da, sve te, i još mnoge "strašne" mane otkrih o sebi kad se suočih sa nepobitnom istinom da je čovek nesavršen i da je to normalno. Meni nije bilo normalno, ja za takvu istinu jednostavno nisam htela da znam. Težih savršenstvu, misleći da time činim najbolje, sebi, drugima, Bogu, a ispade da niko od toga nije na dobitku,
Kako da priznam da je pogrešiv bolji od perfekcioniste, jer ovaj drugi je mnogobrižniji, on strepi i za budućnost, koleba se šta sada činiti, ima osećaj krivice za sve u prošlosti (jer, naravno, ništa što je uradio mu nije dovoljno savršeno!). Za to vreme, pogrešivi pređe duži, mnogo duži put. Mnogo puta padne, ali i mnogo više puta ustane, više sveta vidi, više doživi, više korisnog učini, sebi, drugima, Bogu, dok se "nepogrešivi" poput crva muči, koleba, jede vreme i šanse koje su mu date. I biva mnogo nesrećniji od "pogrešivog".
Sve ovo otkrilo mi se u jednom kratkom jednostavnom dijalogu sa osobom čije mišljenje izuzetno cenim. Evo tog razgovora.
- Kad ćeš objaviti tu knjigu? - pitala me je Osoba.
- Ne znam, ne još. Nije dovoljno zrela, ni dovoljno dobra - rekoh.
- Nikada neće biti dovoljno dobra, zato je objavi odmah. Inače je nećeš objaviti nikad.
- A ako posle, kad bude kasno,otkrijem neku nesavršenost koju sad ne vidim?
- I Bog je stvorio čoveka po svom obličju, pa je čovek daleko od savršenosti. I dete, kad se rodi, slabo je, nemoćno, nesavršeno, ali se rodilo. I kad malo ojača, kad ga roditelji ponečemu nauče, ono odlazi od njih, napušta ih, iako nesavršeno, Budi dobar Tvorac i pusti svoju knjigu, ne vezuj se za nju. Budi kao dobra majka koja je učinila za svoje dete najbolje što je umela, ali ga s blagoslovom pušta u svet, da i ono samo greši ili bude ispravno. Nemaš pravo da to činiš, nemaš pravo na toliku sebičnost, sve težeći savršenosti. Nesavršena, a prisutna u životu, bićeš korisnija. I srećnija...
Zgranuta, slušala sam ove reči i osećala kako se moj ceo svet obrušava u meni, kako nestaje kao zidanica na pesku, i videla kako mi se neumitno približava neman Nesavršenosti sa kojom treba da se suočim i po njoj, upravim celi svoj preostali život.
Cenjena osoba mi još preko ramena dobaci:
- Umni nemački psiholog je rekao: "Sve što sam u životu uradio, uradio sam pogrešno, i sve moram ispočetka". Zapamti to. I prihvati. Počni da živiš...
Još ne mogu to da prihvatim.
Ne da mi moja gordost, moj Ego, moja vezanost za dosadašnji sistem vrednosti, a sve to je upravo dokaz moje nesavršenosti, i nesavršenosti uopšte. Kao opravdanje što ne prihvatam "sebe grešnu" i "sebe pogrešivu" nalazim u tome da će moje pristajanje na pogrešivost značiti da ću i - više grešiti. Da ću grešiti mnogo. A to se nikako ne uklapa u profil perfekcioniste, kojeg iz sebe još nisam spremna da izbacim.
Moram još mnogo da učim. Osećam se kao dete koje tek treba da nauči da hoda, a iz samo njemu znanih razloga pada na kolena i puzi, odbijajući da se uspravi, prohoda, možda čak i potrči.
Lakše mu tako, valjda!

P.S. Kako Ti, dragi čitaoče, izlaziš na kraj sa svojom nesavršenošću?

6 коментара:

  1. Po definiciji loše se snalazim sa savršenošću, jer mi je po rođenju dodeljen horoskopski znak (koliko god se opirala sve više vidim da ima u tome "nečega")koji u osnovi sadrži to "načelo" - devica....Savršenstvo bez mane je isto što i fizika bez relativnosti....Reklo bi se da ne postoji.Treba naći neki unutrašnji balans i živeti kao dete instinktivno, jer što više razmišljaš sve si nesigurniji i dolaziš do tačke njujorškog intelektualca, koji se za sve i svašta preispituje....Mnogo puta sam bila u stanju da me neki pisani "dokument" dovede do ushićenja da bi posle par sati ili dana u meni stvorio osećaj bljutavosti i besmisla....Emotivni ljudi su vezani za trenutak i treba ga poštovati, jer on možda znači "celi život"....

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Alex! Biće da sama sebi ne umem da budem ni najbolja, ni najgora, nego to uvek moram da budem nekom drugom. A kad te polovine nema nemam ni meru svojih vrednosti. To mi valjda određuje moj sudbinski broj "dvojke", šta li...
    P.S A da, i srećan rođendan, draga device! On je tu negde, ovih dana, bio ili će biti. A device su sjajne! Ja, kao mračni jarac provedoh 13 najlepših godina sa jednom duplom devicom (i u znaku, i podznaku!)

    ОдговориИзбриши
  3. "A kad te polovine nema nemam ni meru svojih vrednosti."

    Ne treba se sam sa sobom boriti i težiti da budemo ono što u duši nismo. U trenutku našeg stvaranja, na zvezdanom nebu određen je naš "kod"...

    Čovek vidi sve pojavno ali svoj lik - svoje lice ne vidi sem u ogledalu - a to su drugi. Predstava o sebi većinom nije tačna. U tome je najveća greška i najveća zamka. Pogrešna autopercepcija dovodi do osećaja krivice, nesigurnosti, ličnog neuspeha. Bolje je izgrađivati pravilan odnos prema drugima i gajiti iskreno, dugo prijateljstvo. Mi smo onakvi kakvi smo u očima prijatelja. A tek neprijatelja! Kažu da je dobro slušati svoje neprijatelje. Često prijatelj neće da kaže pravu istinu o nama da nas ne rastuži.

    Perfekcionizam je veliko opterećenje i pola života sam rasula i mnoge šanse propustila, a sve u želji da uradim bolje, savršenije... a vreme se kao pesak nepovratno osipa...

    Uzalud su saveti prijatelja, ohrabrenja ili kritike, ako smo zatvorenih očiju ispred tog "ogledala".

    ОдговориИзбриши
  4. Anima-art, hvala!
    Ne borim se da budem ono što u duši nisam, samo mi je moje upinjanje da budem bilo šta potpuno besmisleno ako to nemam - kome da budem! Kad ispred sebe imate ogledalo (druge) lako je izaći na kraj i sa nesavršenostima jer ih vidite. A kad tog ogledala nema (onog najpotrebnijeg, one druge polovine) onda više ni u šta niste sigurni i ne znate kako da postupate.Zato i perfekcionizam o kome ovde govorim ustvari i nije to. To je ogroman strah da sve radim pogrešno, ogromna nesigurnost, jer nema onoga koji bi me uhvatio za ruku i rekao: "Hej, sjajna si, šta god radila..."
    Zasad imam samo vas, moje zahvalne čitatelje koje, cenim, već počinjem da zloupotrebljavam ovakvim svojim nedoumicama, umesto da sednem i počnem da pišem na primer - vedre priče i pesme. Hvala beskrajno!

    ОдговориИзбриши
  5. Piši, draga Todora! Piši kao što slikar slika samo za jedne oči, kao što violinista, ispred ogromne publika, svira samo za jedno biće... To je dovoljno da se duša otvori, a reči zalepršaju u etar.

    ОдговориИзбриши