GREŠKE I SAVRŠENOST

Dragi čitaoče!

Sticajem nekih životnih okolnosti u poslednje vreme suočavam se, intenzivnije nego inače, sa pojmom savršenosti. Ako kao premisu uzmemo to da o savršenosti više od drugih misle, i njoj više teže oni odgovorni, oni vredni, oni pažljivi prema drugima, i u svakom smislu perfekcionisti, reklo bi se da mogu da budem zadovoljna sobom, imajući sve pobrojane osobine.
Težnju za savršenošću, nepogrešivošću, uvek sam vezivala za onu čovekovu obavezu da se na svom kratkom putu što više približi Bogu, u bezgrešnosti u svakom smislu. Verujući da je Bog stvorio čoveka po svom obličju i dodelio mu zadatak da to opravda, da u sebi traga za tom božanskom crtom i, ako ima sreće, pronađe je na kraju. Makar i na kraju životnog puta.
Naravno, greške na tom putu su neminovne, padovi takođe. Ali, "nije greh ako se padne, greh je ako se posle pada ne ustane". Nije mi bio problem ni to da razumem, iako ne baš lako. Nekako nikako nisam volela svoje pogreške, one su mi bile znak da sam daleko od Boga, daleko od savršenosti, od bezgrešnosti, a to me je uznemiravalo. Ipak, ustajala sam kad padnem. Morala sam, život nije čekao, a smrt nije dolazila dok sam ja, ne želeći dalje, ležala posle nekog pada.
Ono što me niko nije naučio, ili ja, gluva za takvo učenje, jednostavno nisam htela da ga čujem, je da čovek jeste nesavršen, da mora da se s tim pomiri i da to prihvati, bez i najmanje griže savesti ili ličnog osećaja odgovornosti što je to tako. A tako je.

A ja ceo svoj vek potroših verujući u suprotno!
Gordost? Uobraženost? Naivnost? Nezrelost? Bežanje od odgovornosti? Strah?
Da, sve te, i još mnoge "strašne" mane otkrih o sebi kad se suočih sa nepobitnom istinom da je čovek nesavršen i da je to normalno. Meni nije bilo normalno, ja za takvu istinu jednostavno nisam htela da znam. Težih savršenstvu, misleći da time činim najbolje, sebi, drugima, Bogu, a ispade da niko od toga nije na dobitku,
Kako da priznam da je pogrešiv bolji od perfekcioniste, jer ovaj drugi je mnogobrižniji, on strepi i za budućnost, koleba se šta sada činiti, ima osećaj krivice za sve u prošlosti (jer, naravno, ništa što je uradio mu nije dovoljno savršeno!). Za to vreme, pogrešivi pređe duži, mnogo duži put. Mnogo puta padne, ali i mnogo više puta ustane, više sveta vidi, više doživi, više korisnog učini, sebi, drugima, Bogu, dok se "nepogrešivi" poput crva muči, koleba, jede vreme i šanse koje su mu date. I biva mnogo nesrećniji od "pogrešivog".
Sve ovo otkrilo mi se u jednom kratkom jednostavnom dijalogu sa osobom čije mišljenje izuzetno cenim. Evo tog razgovora.
- Kad ćeš objaviti tu knjigu? - pitala me je Osoba.
- Ne znam, ne još. Nije dovoljno zrela, ni dovoljno dobra - rekoh.
- Nikada neće biti dovoljno dobra, zato je objavi odmah. Inače je nećeš objaviti nikad.
- A ako posle, kad bude kasno,otkrijem neku nesavršenost koju sad ne vidim?
- I Bog je stvorio čoveka po svom obličju, pa je čovek daleko od savršenosti. I dete, kad se rodi, slabo je, nemoćno, nesavršeno, ali se rodilo. I kad malo ojača, kad ga roditelji ponečemu nauče, ono odlazi od njih, napušta ih, iako nesavršeno, Budi dobar Tvorac i pusti svoju knjigu, ne vezuj se za nju. Budi kao dobra majka koja je učinila za svoje dete najbolje što je umela, ali ga s blagoslovom pušta u svet, da i ono samo greši ili bude ispravno. Nemaš pravo da to činiš, nemaš pravo na toliku sebičnost, sve težeći savršenosti. Nesavršena, a prisutna u životu, bićeš korisnija. I srećnija...
Zgranuta, slušala sam ove reči i osećala kako se moj ceo svet obrušava u meni, kako nestaje kao zidanica na pesku, i videla kako mi se neumitno približava neman Nesavršenosti sa kojom treba da se suočim i po njoj, upravim celi svoj preostali život.
Cenjena osoba mi još preko ramena dobaci:
- Umni nemački psiholog je rekao: "Sve što sam u životu uradio, uradio sam pogrešno, i sve moram ispočetka". Zapamti to. I prihvati. Počni da živiš...
Još ne mogu to da prihvatim.
Ne da mi moja gordost, moj Ego, moja vezanost za dosadašnji sistem vrednosti, a sve to je upravo dokaz moje nesavršenosti, i nesavršenosti uopšte. Kao opravdanje što ne prihvatam "sebe grešnu" i "sebe pogrešivu" nalazim u tome da će moje pristajanje na pogrešivost značiti da ću i - više grešiti. Da ću grešiti mnogo. A to se nikako ne uklapa u profil perfekcioniste, kojeg iz sebe još nisam spremna da izbacim.
Moram još mnogo da učim. Osećam se kao dete koje tek treba da nauči da hoda, a iz samo njemu znanih razloga pada na kolena i puzi, odbijajući da se uspravi, prohoda, možda čak i potrči.
Lakše mu tako, valjda!

P.S. Kako Ti, dragi čitaoče, izlaziš na kraj sa svojom nesavršenošću?